24
utorak
ožujak
2015
Ne znam ja ništa, ja sam tu biciklom
Nisam mislila ni o čemu, a gotovo napisala o ničemu. Nisam govorila, nisam slušala, radila sam što nisam trebala. Čula sam svašta pa i to kako ljudima s „iktelektom“ nešto može „uskrsnuti“, ali me ne brine. Od kad shvatih da mi lijevo oko ima boru više, nastojim oči održati suhima i piti više vode. Ne uspijeva mi. To naravno nema veze s prethodno napisanim, ali mi je već dva dana važno. Mama kaže da moram očistiti glavu pa sam izbacila stare račune iz novčanika. Ne pomaže. Nokti su na redu sutra, možda napokon nađem upaljač. Moram naglasiti usne, crvena je okej. Cvjetići ne žele biti na pravoj strani glave, pa ih stalno selim. Barem njih imam. Vesta je „do jaja“, šteta što ih sad mrzim, pogotovo ona „na oko“. Da, sve je to zbog glupog oka. Nisam pročitala ni Pse, ni Klaunove. Glavno da je Štefica Cvek sretna, iako nitko ne zna kako je završila. Barem ona. Možda i ja trebam čistiti grašak. Da, mora da je to. Napravit ću sendvič. Pojela sam pet pilećih krilaca i sad mi je muka. Trebala sam jesti grašak. Vagonaši piju rakiju jer „utjehe nema u vodi“, ali oni su budale jer tuku žene. Glavno da njih svi žale, e pa ja neću! Pit ću vodu, makar na silu. Na reklami sam čula da se od snova ne živi pa se pitam što mi je drugo ostalo i živim li uopće. Bog želi da se molim pa ću mu doći na biciklu. Kad zatopli! Nije da smisla nema, samo ga često ni sama ne vidim.
komentiraj (10) * ispiši * #
18
srijeda
ožujak
2015
Kapučino
Ptičice pjevaju, al vjetar mi puše,
Planovi moji zato propadoše.
Vidjeh ja sunce, al oblak se javlja
Pitanja više nitko ne postavlja.
Tražih te noćas, nije te bilo.
Zašto bi me to iznenadilo?
Ti piješ mlijeko, meni crna kava
Pjene neću, hvala.
komentiraj (11) * ispiši * #
14
subota
ožujak
2015
Srećo, zašto si nesretna?
„Nismo se tražili, samo smo se našli... A sada tako nađeni kao da se opet tražimo. Možda je to smisao ljubavi, ta lepota neizvesnosti... Čekanje na nedočekano, nadati se u beznađu, grliti se bez zagrljaja, ljubiti se bez poljubaca, prožimati se u mislima... I spoznaja da smo tu negde. Tako blizu a tako daleko...“ Đ.B.
Nismo se tražili, samo smo se našli... A sad se trebamo praviti kao da se nikada ništa nije ni dogodilo. Možda je to smisao svega, navesti nekoga da te zavoli pa pobjeći. Nema to veze, ništa se nije ni dogodilo. Pitam se, zaista... ako smo samo dva stranca, ako je uistinu moguće sve izbrisati... Zašto nam je zabranjeno opet se upoznati? Zašto je zabranjeno ponovno slučajno se pronaći, uputiti sramežljiv osmijeh, pružiti ruku i reći svoje ime?
Čekanje na odgovor, postavljanje pitanja.... i spoznaja da smo tu negdje, a nigdje. Ovdje je netko lud, a to sam sigurno ja.
I tko je uopće „mi“? Jesmo li „mi“ on + ja ili ja i on? Jesmo li mi „mi“ samo dok smo zajedno ili „mi“ može postojati i kad više nismo? Ako postoji, traje li vječno ili dok ga ne ubije zaborav i kad ga točno treba ubiti? Što mi uopće možemo znati o „mi“ ako je naš pogled na njega ionako ovisan o trenutku?
Uistinu, pitam se, je li išta onakvo kakvim se čini? Mogu li „on“ i „ja“ pripadati različitom „mi“ a da ni ne znaju? Može li se to spriječiti ili popraviti? Zašto imam osjećaj da samo moje „ja“ želi popravljati , a ne bacati?
Sa stvarima je lako. Pokvari se perilica ili bojler i najprije zoveš majstora da je popravi. Novo kupuješ tek ako se popraviti ne može ili zaista ne isplati i važno ti je to da ne ostaneš bez te stvari, sam, i da ne pereš odjeću na ruke.... Zašto je onda tako teško pokušati popraviti narušen odnos?
Zašto „svi“ odmah znaju da se to popraviti ne može, a nikada ni ne probaju. Da, istina je.. oni koji ne probaju ne znaju i ne mogu. Stoje na toj jednoj točci i ne miču se. Napredak je onemogućen isključivo načinom razmišljanja. Koji probaju, uspjeli su! Uspjeli su barem u tome da znaju da su probali. Pitam se... zašto je čovjeku koji je ljudsko biće važnije materijalno od ljudskog. Zašto mu je više stalo do perilice nego do čovjeka? Zašto mu je više stalo do čovjeka koji ima više materijalnog?
Golub s golubicom, pas s kujicom, ali čovjek s vešmašinom. Eto, pitam se... zašto?
komentiraj (5) * ispiši * #
