nemiri

Prekinuo sam. Sišao sam u baštu i okopao kukuruz. Usput sam pokupio opale jabuke, i nekolike pojeo. U zeleni se opet razmnožio bagrem, krčim ga. U jendeku raste hmeljka. Otkinuo sam struk i ispleo venac. Kako bi dobro pristajao na glavu neka žene koja gore u kući posluje, povremeno proviri da vidi šta radim, kao što se i ja povremeno oglasim: šta je? Treba li šta? Ona bi rekla da ne treba. I bilo bi lepo, jer sam joj čuo glas. Nema. Niko, niko.

Uzimam pušku i odlazim u šumu. Sunce je već na zaklonu, fazani u ovo doba dolaze na izvor. Tiho koračam po zimzelenom bršljanu i suvom lišću. Šipak je već sasvim crven, trnjina plava. Čujem kako lagani vatar zanjiše drveće, i pada orah ili kesten. Berem struk bršljana i splićem venac. U međuvremenu prnu dva fazana. Neka lete. Hmeljka i bršljan - žena i muškarac, hmeljka koja vri i fermentuje, nabrekla, za hleb, svaki njen rod je poput narogušene kvočke, sasvim ženski venac, venac majke zemlje. A bršljan je ukrotitelj tigrova Dionis. Gore iznad izvora nalazi se litica, tu postavljam dva venca jedan pored drugoga. I u tom trenutku se smirujem. Bogovi su primili moju nesvesnu žrtvu i ugasili u meni uzburkanu strast. Opet sam mogao da sednem pred izvor i da pogledam dole na ravnici, bez gorčine, udaljene svetiljke. Najviše je ako mogu da ćutim. I ako se uz to još i smešim, postao sam kao grožđe.

Silazim, od nekoliko grozdova cedim mošt, i ispijam. Zatim sednem na stepenice ispred trema, i ne radim ništa. To mi je najomiljenije zanimanje. Čak i ne mislim. Nemam o čemu. Ono što sam mogao već sam jednom promislio. Čuju se noćni šumovi šume, ptice i zečevi se vrpoplje po svojim gnezdima i logama. Ponekad tihi pijuk ili prasak grančice. Možda se muva jež. Šišmiši prohuje kroz sumrak, šaraju poput tamnih iskri. Noćni leptiri. I cvrčci. Kakva tišina. Ranije sam preveo Sapfinu strofu od četiri stiha:

Mesec je skliznuo s neba,
Slede ga već i zvezde.
Protiču sati. Ponoć je.
A ja, oh - spavam sama.

Bela Hamvaš