nemiri

Voda je natapala revere njegovog kaputa pa, probijajući i košulju, curkom mu se slivala niz leđa. Ta hladnoća što mu je migoljila po telu, izvlačeći mu drhtaje, kao da ga je silila da se u zvuku pljuštanja kiše seća pesme koju je te večeri čuo.
Pevala su je trojica prozeblih ljudi, isprva tiho, pa sve slobodnije, kako su i ture pića pristizale. U izmaglici dima i isparenja prljave odeće mogao je da vidi ljude koji odlaze i one koji ih ispraćaju, tugu na njihovim licima, i da oseti kako im ona zaprečava udisaje. Videvši prostranstva u kojima se gube osećaji razdaljine i vremena naslućivao je da ih ta tuga određuje, ali, nekako, i da im nije određenje. Žudeo je za rečima pesme, ali se nije usuđivao da je prekine kako bi mu ih oni preveli, kao da bi izrečene oskrnavile ili, čak, potrle one njegove, još neuobličene, u kojima predoseća sudbinu.
Obrisavši kapi sa očiju shvata da reči koje već neko vreme premeće, skoro ih izgovarajući, jesu ta pesma, te, da ih ne bi izgubio, nalazi nekakav papir i zapisuje ih zaklonjen kapijom jedne kuće. Brzo trpa smotuljak natrag i polazi dalje, gurnuvši ruke duboko u džepove.
Pred svojom kapijom istrže ruke iz kaputa, zakačivši pritom i papirić koji se nakratko zaklati i pade. U vodu.

Nenad Krga