nemiri

A onda se završilo, trenutno i nedorečeno, iako su se između rastegli meseci, koliko da misao promine, zbuni, razdraži i najzad načne dugo potiranu sumnju.
Prijatelj i ja smo sedeli u kafani ispunjavajući vreme više nehajnim osmatranjem unaokolo negoli samim razgovorom. Tako sam i čuo priču oniže, riđokose devojke o njenoj prijateljici.
Nekako, kroz šumu njenih opaski, prepoznao sam u toj prijateljici devojku koju sam voleo, već znajući da govori o danu kada mi je, pri povratku sa posla, na zvuk zvona za večernje (kao da se tim postupkom nešto menja), proletelo: »Trebalo bi sad da stanem« . „Jedan pokret i gotovo: već su bili zajedno« , baš to je riđokosa rekla: „Tek tako«.
Da, dobro se sećam tog popodneva, čak i šuma kiše po lišću, pa i ulične svetiljke što je isijavala snopove kapi i nanosila ih modrinom niz krovove kuća. Ma, mogao bih da osetim i miris raskvašene trave i čega još sve ne, ali...
Nedoumica mi gnjili dane.

Nenad Krga