nemiri

Znam,
mora biti da je tako:
nikad se nismo sreli nas dvoje,
mada se tražimo podjednako
zbog sreće njene
i sreće moje.

Pijana kiša šiba i mlati.
Vrbama vetar čupa kosu.

Kud ću?
U koji grad da svratim?

Dan je niz mutna polja prosut.

Vucaram svetom dva prazna oka.
Zurim u lica prolaznika.
Koga da pitam, gladan i mokar,
zašto se nismo sreli nikad?

Ili je već bilo?
Trebalo korak?
Možda je sasvim do mene došla.
Al ja,
u krčmu svratio gorak.
A ona,
ne znajući - prošla.
Ne znam.
Ceo smo svet obišli,
u žudnji ludoj, podjednakoj,
a za korak se mimoišli.
Da, mora biti da je tako.

Mika Antić