Možeš biti što god želiš, ali...
Pokladi, maškare, karnevali -
vrime kad se ljudi maškaraju i svojim maskama tiraju hladnu zimu, zle duhe, ružne i nemile događaje.
Simboličnim krnjom osuđuju i spaljuju sve loše što ih je zadesilo protekle godine. Vrime je to od tradicije koja se poštuje do najmanjih sitnica u nekim manjim sredinama, tako čitam u današnjoj Slobodnoj da Sutinske mačkare (Sutina -Neorić) imaju svoja vjekovna pravila koja se poštivaju već trista godina.
Lastovski poklad ne triba posebno ni spominjat.
U cilom tom šarenilu, svoje misto imaju i dičje maškare. A kako se vole maškarat dica? U ta maškarana vrimena, dica jedino žele biti ono šta ne mogu bit u stvarnom životu. Oni tada žele utjelovit likove svojih junaka.
Junaci mojih Bojsova mijenjali su se iz godine u godinu, i svaki put je tribalo smišljat nešto novo. Ista maska dvi godine zaredom?! Ne dolazi u obzir!
Tako su se izredali obavezni gusari i kapetan Kuka, Batmen, Robin Hood, rimski legionar, Harry Potter, mali crni mačić, Tigger (iz Winnie Pooha), Homer Simpson, mumija, ispaljeni kemičar, Darth Vader, Darth Maul, Spiderman, plivač sa morskin pason, sablast, V kao Vendetta, švora, šminker, i ko bi se svih sitija....
Mi odrasli bili smo uključeni u realizaciju tih maski na način:
Mi pitamo: Što bi želija biti za maškare?
Dječaci odgovaraju:
1. Ja želim biti strašni Darth Maul!
2. A ja zelin bit Tigar iz Vini puja!
I onda se prilazi pomnom planiranju dok se željena maska ne realizira.
Ponekad se uključivala i baka krojačica, ponekad bi poneki rekvizit i kupili, ali najčešće se sve rješavalo u zadnji čas sa bojama za lice, robon iz didinog ormara, šeširima, maramama...a neke maske su i sami izrađivali u likovnoj radionici.
Dečki su uglavnom zadovoljni odlazili iz kuće u svoje maškarane pohode, bilo u školi ili po gradu
S godinama naše učešće u njihovom maškaranju se smanjivalo, ali uvijek bi popričali o tome kako se žele umaškarat.
Ove godine na to pitanje, naš mlađi umitnik je odgovorija:
"Ja ću bit Isus." - kratka, odrješita rečenica i to je to.
Nema više pitanja, potpitanja. On sve zna - kako će, šta će, di će.
Bilo mi je jasno još dok sam mu pelene minjala da s njim neće bit ni lako, ni jednostavno. Kad taj nešto zacrta u svoju glavu to mora bit tako i nikako drugačije. Pa makar sve ispalo naopako, on ne odustaje i ako itko uči na svojim greškama - onda je to on.
I tako.... iako je malac sve znao, ipak nas je uključio u realizaciju svog plana. Mama je izvadila stari lancun iz didinog ormara, tata je otišao u podrum i iz kartonske kutije na kojoj već 25 godina piše "NE DIRAJ!" izvukao debeli brodski konop. Malac je ubrao granu bršljana za uplest krunu oko glave, ali mama je na to dodala još punu kesu grana od bršljana i divlje loze...da ne pofali. Nije falilo.
Malac je otišao do grada kupit puntapete u dućan "Sve po 8" ,di mu je mama rekla, ali ona teta u dućanu ga je blido gledala kad je spomenija puntapet.
Mama je na to zakolutala očima, pa koja je to mona šta nezna šta je puntapet?! (šigureca, ziherica, sigurnosna igla). Pa je drugi dan mama otišla do tog istog dućana i ne pitajući nikoga, našla punu škatulu puntapeti, a uz to i punu škatulu pribadača (koje mi ne tribaju), a sve za 8 kuna.
I svanilo pokladno jutro. Malac se obuka i sredija bez greške, a mama je preuzela ulogu šofera, jer se malac sitija da bi bilo nezgodno ako sretne časnu na putu do autobusne stanice (časna sestra koja mu je predavala vjeronauk u osnovnoj, dok je želio ići na vjeronauk). Začudim se što još ima obzira i nekog pritajenog straha u odnosu na nju, a opet...
Nasmiješim se....gledam ga i vidim ono moje dite široko otvorenih očiju, punih uzbuđenja šta ide na svoj prvi maskenbal u srednjoj školi, obučen upravo kako on želi, u svog junaka.
Nema tu ni prkosa, ni poruge, ničeg niskog i ružnog...Isusa je doživljavao kao svog posebnog junaka, i ove godine poželio je biti netko tko nikada neće biti u stvarnom životu.
Krenuli smo. Na putu do auta, pratio me na pristojnom odstojanju, jer - zar da ga netko vidi u društvu sa mamom.
Na parkingu, slučajno se našli policajac i policajka i policajac se zagledao u moje dugokoso dite umotano u bili lancun. I ozbiljno reče:
"Momak, stani malo."
Stanemo oboje, upitam: "Izvolite, što trebate."
"A vi ste zajedno? On je s vama?" - ton glasa postao je mekši
"Da, sa mnom je. Ja sam njegova mama. U čemu je problem?"
"Zašto je ovako obučen?" - pita, ali ne imenuje kako
"Pa danas su maškare. Zato je tako obučen." - odgovaram ne imenujući kako
"Nekako mi je čudno, ali ako je s vama, onda je sve u redu."
"A što bi bilo da nije sa mnom?" - izleti mi
"Pa ništa, pitao bi ga zašto je ovako obučen." - razgovor se okončava
"Eto, sad znate da se obukao za maškare i da ide u školu." - pozdravljam i odlazimo svatko svojim putem i poslom.
U njegovoj školi, školi koja okuplja dicu umjetničkih sklonosti, dicu koja su drugačija, u njegovom 1. razredu , prijatelji i profesori su ga dočekali s odobravanjem i veseljem kako i priliči ovom pokladnom danu.
Stariji je večeras izaša obučen u narančastu veštu sa naslikanim trećim okom na čelu. Bez po muke. Čas posla.
A ja se cijeli dan pitam: "Što bi zaista bilo da ja jutros nisam bila uz svoje dite?
NAPOMENA: Fotografije mojih maškaranih dječaka su izbrisane iz posta zbog sumnje na zlouporabu istih.
"
|