gustirna

KUŽINA ŽIVOTA

Svaka kuća imala je kužinu, sobe, zahod, i po mogućnosti tinel (primaća soba, današnji dnevni boravak)
Tinel su obično imali oni koji su imali viška prostora, ili su se smatrali dobrostojećima pa je obavezno tribalo sredit tinel - ka za goste. To šta u oti tinel nisi smija uć (ako si bija dite), a kamoli štogod taknit, to šta je unutra bilo ladno ka u jaceru, to nikoga nije bilo briga. Važno je bilo imat misto di će gosti moć vidit raskošnu kredencu sa obiteljskim kristalom, sist za stol na kojemu se prostire stolnjak izrađen vridnim rukama domaćice, a na njemu kristalni bocunić sa prošekon i bićerini, porculanski pladanj sa domaćin kolačima...i našlo bi se još puno lipih stvari u tinelu, ali on je u mojoj priči bitan tek toliko da se shvati razlika između tinela i kužine.

Kod mene doma, u staru kuću , nismo imali tinel.
Imali smo kužinu.
Sve šta se tribalo događat događalo se u kužini. Kužina nije bila velika.
Uza jedan zid bili su poredani elementi: špaher na drva, špaher na struju, podni element i frižider. Na zidu iznad visile su viseće kredence, a prije njih bila je naša stara kredenca piturana bilo sa zelenim vratašcima (ona zelena boja je bacala lagano na petroleum nijansu)
Na srid kužine bija je stol. Jednostavni kuhinjski stol sa lesonitnom pločom, aluminijskim rubom, škafetinom u kojemu se nije držalo ništa važno.
Za tim stolom odvija se cili naš život.
Tu su se primali gosti, prijatelji, slavili rođendani, Nove godine, Božići, Uskrsi, misili se kolači i kruh, čistila riba, jilo, pilo, krojilo, šivalo, peglalo, igralo na karte, trentaun, bankuc, tombulu, Čovjeće ne ljuti se, slušalo se radio, čitala Slobodna .....pivalo se i vikalo, smijalo i plakalo...pale bi i radničke marende, obiteljski ručkovi, godišnjice, slušala Pomorska večer, gledale obiteljske slike iz maminog boršina.....

Pun stol ribe, prijatelja, jića, pića, smija i pisme....


.....i njih dvoje - skupa u dobru i zlu, dok ih smrt nije rastavila


I njih dva ...svaki u svom elementu....
Dida čita Slobodnu ...............................................Tata i vječno... ŽIVILI !!


Svega je bilo u tu našu kužinu, a najviše topline. U našu kužinu nikad nije bilo ladno ka u tinelu tete Marije.
U našu kužinu jedna stvar nikad nije ušla.- televizija. Ona je najpri imala misto u maminu i tatinu sobu i parila je ka dil namještaja. Bila je uvučena u lipu vernižanu kašetu sa vratašcima, a mogla se čak i zaključat i imala je svoje nogice. Da nije unutra bila televizija, moga bi se privarit pa mislit da je unutra mali kućni bar. Kako je vrime prolazilo, selila je ta naša televizija iz sobe u sobu, prominila skoro sve prostorije u kući (osim u zahodu), čak je i u podrumu bila, samo nikad, nikad nije dobila svoje misto u kužini. Otac je reka: U ovu kužinu neće doć televizija! I tako je i bilo.
Cili naš život odvija se u kužini, a kad bi televizija ušla u kužinu, onda bi se oti život izgubija. Uša bi neki drugi život, život sa ekrana ukreja bi naše živote.
Onda to nisan razumila, ali sad mi je jasno koliko je otac bija u pravu kad je štitija najvažnije misto u kući - misto di se okupljala obitelj, rodbina, prijatelji, susidi., mačke, pasi, papige, čak i zlatna ribica u kuglastom akvariju na frižideru "Himo"...
Kad je srušilo kuću, srušilo je i našu kužinu.
I tražim je već godinama, tražim neko misto u ovom gradu di živim, neko misto, lipo i šesno za koje bi mogla reč - E, ovde mi je lipo ka šta mi je bilo lipo u našoj staroj kužini. Ovde se baš dobro čutin! Toplo mi je!
I našla san to misto.

Misto di cviće ima vesele boje,


misto di harmonika svira neke stare pisme,


mali mandroč u koji se uvik vraćaš vezat svoju barku...


Matejuška je ta tepla i šesna kužina ovoga grada.
Misto za obične ljude, kojima ni potriba pokazivat nove vešte i postole.
Dil ovega grada u kojemu se čuti život, dil grada u koji još nije ušla televizija.
Ovde svaki kamen priča svoju priču, svaka barka piva pismu,



....a ribari još uvik pletu mrižu svoju



Zadnjih godina došli su bageri na Matejušku i svi smo se pitali - kako će to ispast? Mučali smo i nadali se da neće bit ka na Rivi, da neće doć ni tehnobeton, ni višala, ni ona hladnoća. Na Rivi se ja čutin ka da san ušla u oni tinel di je ladno ka u jaceru. Sve blišći i sjaji, svi izlozi i kristali su uglancani, a ladno je...nema duše....
Čekalo se dovršenje Matejuške i pomno pratilo svaki korak.
Znajući ko je glavni projektant - šjor Edo Šegvić, dipl.ing.arh. - čovik koji voli svoj grad toliko da je napisa i knjigu "Naš dil Mediterana", a da čuti kako mali čovik diše pokaza je svojim mini stripom Bartul .Bartula san ka dite čitala u Slobodnoj Dalmaciji,70-tih, pa su ga moja dica čitala u izviđačkim novinama "Plamen", 90-tih, a drago mi je vidit da su ga se u Slobodnoj opet sitili, pa će ga možda i moji potomci čitat, a svi vi u ovom virtualnom svijetu moći ćete ga uskoro čitat i na Marčelininom portalu.
I zbog radi svega toga - virovala san u šjor Edu, virovala san da će ispast dobro.
Radilo se polako i pojmljivo.
Na samom finišu tog maratona, već je bilo jasno da je šjor Edo mislija na svaki detalj, a ponajpri na čovika koji će dolazit na Matejušku, koji će živit Matejušku. Bija on star ili mlad - za svih se našlo mista u tom ubavom mandraču koji vonja po friškini, kojim gospodare mace žicarice, uvik site i zadovoljne



Na gradeladi se čuju ribarska prigovaranja, kucaju bocuni, flaše, pucaju čaše naše....dica trču, skaču, smiju se, igraju na kukala-niko in ne viče "ne diraj to!"....
pa se u smiraj dana smiriš na žalu, kraj kamena sa bužon za privezat se,



dok ti pogled jedri prema moru, otocima koji lebde u burnom smiraju,
i usrid svega izroniše...
jedna mala barka i jedan čovik....



Lipo mi je na Matejuški, čutin se ka doma, ka u staroj kužini....i fala van šjor Edo šta niste metnili televiziju u ovu kužinu.
Neka televizija, i velih i malih, tamo u onome sjajnome tinelu priko puta, a ovde, ovde nek bude i ostane pozornica za kužinu života.