gustirna

DVI RUŽE ZA DVI PRIJATELJICE

Na današnji dan, čak dvi moje prijateljice slave svoj rođendan!
Istog datuma, iste godine! Škorpionke! Vodeni svijet ,baš kao i ja.
Mačke po onom nekom kineskom horoskopu, baš kao i ja.
Mačke vole biti skupa, zaJedno tumarati ulicama, zajedno mjaukati na pun Mjesec, a opet sasvim same se sklupčati u udobnoj fotelji kraj tople peći.
I mazno presti.......prrrrrprrrrrprrrrprrrr......
Jednu od njih dvi znam cili svoj život, skoro cili. Skupa smo se igrale pod cementnom prašinom, kod zajedničke nam prije, skupa smo išle na njene rođendane i birale narančasti kruškovac umisto zelenog mentola s kojim smo nazdravljale našoj prijateljici, skupa smo krenule u 1. razred, ona u žutoj veštici na bile cvitiće, a ja u nekoj sivoj suknjici i roza bluzici sa volančičima ispod vrata, i naša zajednička prija skupa s nama i naše mame u pratnji. Sve tri smo sile u istu klupu, do prozora. A onda je došla učiteljica i rekla: "Ne može to tako! Jedna neka ode u prvi red do vrata."
To sam bila ja. Žalosti moja pregolema. Šmrc!
I zamalo smo otišle skupa u neki novi razred putnika šta se najedanput stvorija iz putničkog autobusa, neki "C" razred. Ona je poslušno otišla, a ja san se suzama izborila da ostanem. A šta ću kad san volila svoju učiteljicu i ovaj "A" razred. Nije bilo druge nego se koristit najmoćnijim oružjem djevojčica - suzama.
Prošla osnovna, prošla i srednja, viđale se nekako slabo, jer bile smo u različitim smjenama, razvodnilo se i prijateljstvo sa zajedničkom prijateljicom. Imale smo neke nove prijatelje, neka svoja mista za izlaske. Ja san išla nediljon na radne akcije, a nju mater nije puštala nego je tribala poć na misu. Ali bile smo tu blizu: moja kuća iznad ceste, njena ispod ceste, vidile bi se u našem kinu, u dućanu kod Budiše, na ledini kod Restorana.... A onda sam je jednog dana izbavila iz ralja pletačica čipki, popularnih "merlića". Bila ja kod moje aktualne prije i krenem doma priko potoka, a na zidiću kraj potoka sidi njih nekoliko. Sve ih znam, ekipa iz razreda, i ona među njima. Pletu merliće i čakulaju na zidiću kraj prisušenog potoka. Javin se, blablablabla, i kako me merlići ne zanimaju, pozdravin ih i krenen ča doma. Digne se ona i reče: "Ček,ček...iden i ja s tobon!" - i pokupi svoje merlo, strpa ga u đepić od rebatinki i krene sa mnom priko prašnjave Bonine ledine. Kod mosta od štrike smo još uru vrimena čakulale, a onda je ona krenula svojoj kući ispo ceste, a ja svojoj priko ceste. Od tada smo nerazdvojne. I u smiju i u plaču.
Doduše, zadnjih 15 godina razdvaja nas nekoliko državnih granica, ali kad se nađemo...sve granice padaju

LILE MOJA, VOLIN TE I SVE TI CVALO!



Drugu prijateljicu koja danas slavi isti broj navršenih godina, nju san našla ovde...e, ovde....baš na ovome blogu. Bila san napisala jedan lipi post o mojoj uvali Srebarnoj na Visu i nađen komentar od jedne šta joj je brat boravija na Visu. Kako san vištica po glasu i po stasu, odma mi prid očima osvane slika njenoga brata, ka isukarsta... i ostatak pripada ovoj blogopovijesti.
Komentar po komentar, mail po mail i više je đava odnija šalu! Sa svakon riči ka da slažemo one komadiće puzli i svaki se savršeno uklapa u sliku, a slika još nije gotova. Znamo iste ljude, pa muža mi zna!?, pa znamo ista mista, pa možda se i znamo, a možda i ne?!
Vrime je za susret u živo!
"Ajmo se nać!" - reče ona
"Ajmo!" - rečen ja
Šifra: HM-17h /dešifrirano: hotel Marjan-17 sati/
I nađemo se! Dok san je čekala, tila san nazvat moju Lilu priko grane i pitat je: "Oćeš li zakasnit 15 minuti ili po ure?" - sve me nekako podsjeća na nju
I šta da rečen? Prošetale do Obojene na Kašteletu i ............blablabla,srksrk,blablabla, srksrk, blablabla,.......
......"Ja san žedna. Oćemo šta popit?"
"Ajmo po tri deca pive."
"Može!" - blablabla, gucgucguc, blablabla -
"Ajmeeee, a ko je ugasija sunce i upalija mrak?"
Za nevirovat! Pričamo ka da se cili život znamo. Sve šta ona reče, ja dovršin, jer znan šta će mi reč. Ka da san to već čula, malo drugačije, ali ista pisma . Nije ni čudo da su rođene na isti dan i iste godine, samo nisu u isti sat. A ko će ga znat? Toliko istog, a opet skroz drugačijeg!
Vozin je doma, nikako prikinit priču, zakrčila ja promet na parkiralištu, dobacuju mi se mrki pogledi iz prolazećih auta, ma ne damo se mi tako lako zbunit. I kad smo napokon vidile da je vrag odnija šalu i da triba više začepit, prikinit, poć doma, vidit šta ima novo na blogu, pa ćemo nastavit tamo...
I ne triban van govorit da još nismo sve ispričale!
Njenu sliku van neću zalipit, ali svi je znate, pa ću vas poslat na njen blog:
SRITAN TI ROĐENDAN, JUBE!

I EVO VAN MALO MOGA CVIĆA IZ PITARA I VRTLA!













I NA KRAJU.....


DVI RUŽE ZA DVI PRIJATELJICE!