gustirna

SREBARNA ZA SVA VREMENA

Zazimilo je. Bura se uvukla u kosti.
Potriba mi je stavit dvi deke, a to mi miriše na ozbiljnu zimu.
A još prošle subote palo je kupanje.
Zaželila san se Visa, poć vidit jeli sve na mistu.
Povela i prijateljicu, dobro će i njoj doć malo se odmaknit od Grada i primaknit ka Otoku.
Oblačno je, ali i vruće - pod oblake.
Di ćemo na kupanje? Oćemo vamo, oćemo namo - Ajmo u Srebrenu!
Po višku bi tribalo reć u SrebArnu!
Srebarna je vala na južnoj strani Visa, tamo su najlipše viške vale, a Srebarna je jedna od onih posebnih.



Negdi iz daljine čujen glasove:
"Homo na kuponje! Vrućo je, a nedija je!Gremo u Srebarnu!"
Sad već sidin na skalinu ispod stare kuće na kraj dvora.
Iman 4-5 godina, mama mi je ujutro splela pletenice, obukla kupaće...spremila je i brata, i sad mi čekamo da se krene na kupanje.
Pod murvu je vezana kenja (ženska od tovara). Barba Joze je stavija samar i veza dvi košare na bokovima. Moja mama, teta Kate i druge tete su donosile stvari, spizu, vodu i slagale u košare. Kad je bilo sve spremno, doša je tata i posija mene i brata na samar.
"Ala gušta! Jahat ćemo na kenju!"
Dug je put iz sela do Srebarne. Za nas dicu bi to bilo prenaporno.
Barba Joze je vazeja konop od kenje i krenija nizbrdo, put polja.
Za njin je polako išla mala karavana. Starije tete i barbe imali su starinske slamnate šešire. Zvizdan tuče, triba pokrit glavu. Mi mlađi smo imali kapeline od robe.
Pomalo se išlo puten priko Velog poja, pa uz bardo, pa niz bardo, pa opet gori, pa doli. Tribalo je prić dobar komad puta, skoro je pol otoka od Poselja do mora. Lipo je kad se hodilo kroz borovinu, lipo nas je hladilo, a u ušima mi još odzvanja cvrčkova pisma.
"Di je više to more?" - mi dica smo nestrpljivi, cilu sedmicu čekamo ovu nediju kad se ide na kupanje. A i guzica nas više zabolila od samara.
"Evo nas u Rukovac! Nima još puno." - govoridu stariji
I stvarno, čuti se more u nosu. Blizu je. Opet smo u borovini. Naziren plavilo mora kroz zelenilo bora.



"Evo nas! Brzo, brzo me skini dole! Iden se odma kupat, na žalo!"
"A ne, ne još!" - zaustavlja mater - "Stani još malo u ladu da se oladiš!"
"Uff! Uvik isto!" - musin se i ostajen u ladu čekat zeleno svitlo da mogu napokon uletit u more.
"A sad još i marenda!"
"Evo ga! Pojila san! Mogu li sad poć u more?"
"Ajde! Idemo svi skupa na žolo!"

Poseljani su od davnina išli na kupanje u Srebarnu. Tamo je bila njihova plaža, među plocama, na sike. Tu su se kupali odrasli. Dica su išla na žolo, u plićak. U plićaku je oduvik bila jedna klizava stina na koju smo svi odreda klizali i bućnuli ....pod more,šoto, opet na žolo.



Volin Srebarnu. Ne samo zato šta je najlipša vala u mom srcu.
U njenom moru, sa tikvicama na rukama učila se kupat moja none,
na bilome žolu Srebarne još vidin oca svoga, pari mi se da je zauvik osta tamo, ka čuvar svih onih lipih trenutaka sa zajedničkim nazivnikom - Srebarna!



Na tom istom žolu gledala san svoju dicu, a nadan se da ću gledat i dicu svoje dice

Dovodila sam prijatelje i njihovu dicu, ostala su nam nezaboravna sjećanja.


Izlila se naša Zlata u srebro Srebarne!

Prošle subote bila je pusta i tiha Srebarna. Tek pokoji kupač, a dice nigdi, počela škola, ....



Na plocama pusto, ima još prijateljica zadubljenih u čakule i poneki čitač koji hvata zadnje vijesti i zadnje zrake zapadnog sunca





Nama se nikako ne ide, hvatamo toplinu sa zapada, hvatamo prizore u objektive naših fotoaparata



Blješte suncem obasjani....morem uglancani
Koliko li je samo valova prošlo priko njih, koliko stoljeća, tisućljeća?


Među borove grane zarobljeni


Triba još uvatit zadnje zrake sunca sa Fortice.
Adio Srebarna moja, .... i vidimo se u sva vrimena!