gustirna

SLABO POTKOVANA KOBILA

Danas mi se baš ne da ništa. Ali dodijalo mi gledat više onoga Gentlemana, pa odlučih napravit nešto novo.
Idem probat složit više slikica u nizu, onako kako to radi Zvrk.
Lipo mi je sve objasnila na mailu, i ja pošla probat, ali nije mi uspilo iz prve. Upute su bile za Image shack, a to je ona Žu-Ža (žuta žaba). Pošto zadnje vrime poslujem za Twin peaksom (TinyPic), izgleda da se Žu-Ža namusila i neće da mi lipi slike.
Morat ću to bolje proučit, a sad je već kasno i ne da mi se.
Cila ova priča podsjetila me na jedan moj "u šporko" tekst na koji sam skroz zaboravila.
U svakom poslu, imamo one dobro potkovane konje, slabo potkovane i nepotkovane konje. Imamo konje i kobile, a kako san ja ženskog roda, onda ćemo govorit o kobilama. Zamislimo da je ovo blogovanje kao posao.
Dobro potkovane kobile galopiraju tom nepreglednom prerijom, zaobilaze prepreke, preskaču potoke, provalije, igraju se,
rzaju, uživaju samo tako!
Slabo potkovane imaju neko šepavo znanje, pa lagano kaskaju prerijom. Kad naiđu na potok, oprezno ga prijeđu, ako uleti provalija - ajme majko! - Ko će ovo priskočit?! - Nema šanse! - Traži se neki drugi put do cilja, sigurniji, ali i duži.
Na tom dužem zaobilaznom putu, opet oprez - šta ako me napadne vuk, pa puma, a u mraku ima svakakvih čudesa...šišmiši, svjetleće oči, ma biži, biži, triba stalno bit na oprezu! I dobro je imat nekoga kraj sebe za pomoć.
One nepotkovane kobile, takoreći nemaju pojma o ničemu. Uopće ne jurcaju prerijom, niti kaskaju, zato jer nemaju potkove pa ih mogu zabolit noge. Takve se stalno pouzdaju u svog vodiča i nikud ne idu bez njega.


/Konji - akvarel - slikarica Lili Gluić/

Sitila san se tako mojih prvih koraka u računarstvu. Tamo, onih davnih zlatnih 80-tih, počela san radit u računovodstvu jedne državne ustanove. Još friška iz srednje škole, teoriju znan, praksu ću naučit. Oko mene brdo starijih susretljivih kolegica koje su spremne za podučavanje nove mlade kolegice. Za početak radnog dana, svako jutro su me slale po kavu u obližnji restoran. To je bilo doba nestašice kave, pa je bilo lakše poć u restoran po kavu, nego čekat red za kupit 20 deka u nekom dućanu. Kad bi svi skupa popili kavu, uvatile bi se posla. Dalo mi brdo zaostalih faktura za otipkat. Objasnilo kako,šta, kome, kuda. Uvalilo Olympiu (mehaničku) i lupaj.
Nije bilo teško za razumit i ja san to lipo sređivala bez problema,ali stalno bi pogledavala jedan stroj kraj mene.
Bila je to čudo makinja! Robotron! Šta se na njemu radi? Hoću li i ja morat na njemu radit? Vatala me prpa, jer pojma nisan imala kako se na tom čudu radi. U srednjoj ekonomskoj smo imali predmet Mehanografija, ali tamo smo samo lupali po malim Olivetticama i proizvodili metarske trake računa. Profesorica je pričala o nekim složenijim strojevima sa bušenim karticama, pa magnetnim karticama koji su služili za knjigovodstvene evidencije. O tome se samo pričalo, učila teorija, ali ih nikad u živo nismo vidili, a kamoli radili na njima.
Kako je vrime odmicalo, kolegica koja je radila na Robotronu bila je prava maherica, pa je malo-pomalo počela i mene podučavat. Za svaki slučaj, zlu ne trebalo, jer dobila san posao na određeno vrime, a možda ona ode na bolovanje pa bi je ja mogla zaminit. Uskoro san savladala sve cake i cakice i ispred mene nije bilo strašno čudovište, već umiljata maca koja je mazno prela pod mojim prstima. Sve evidencije san prošla preko njega- materijalno, financijsko, osnovna sredstva, a kad smo radili obračun plaća ,onda se radilo udarnički - kolegica i ja u dvije smjene, pa i prekovremeno kad je tribalo, lupale smo po Robotronu, punile kartice, a sa strane su izlazile bušte, sve lipo istipkano, svaki broj u svoju rubriku. Ažurno! Godinama smo Robotron i ja bili nerazdvojni,dolazile su i nove kolegice koje sam sad ja podučavala. Naš Robotron smo od milja zvali i Pletko, jer je podsjećao na pletaću mašinu.
A onda je doša napredak. Pojavila su se neka nova čudovišta - ovi više nisu papali magnetne kartice, sad se sve spremalo na diskete.
Poslalo me na tečaj - dobila san čak i diplomu od firme Birostroj koja je organizirala tečaj. Kaže:
Kandidat je sa uspehom položio-la ispit za OPERATERA
za model RGB 110
Datum, 19.12.1986.g. Lipo ima još i potpise komisije i pečat. Sve po PS-u
Ihaaa- kad je to bilo!!!
I RGB 110 je ubrzo počeo presti pod mojim rukama. Opet se ja sprijateljila i zbližila sa novim strojčekom.
Nije prošlo par godina, eto opet napretka! Opet neko novo čudovište!
Sad je već bilo lakše. Imala sam neke utakmice u nogama. Ovo je još bilo najlakše savladati, iako je imalo čak tri glave.
Monitor, Printer, Mozak - još su ga nazvali PC kompjuter IBM.
Odoše moji Robotroni i Birostroj u ropotarnicu prošlosti.
Poala, šta smo napredovali!! A ja šijem li ga šijem! Sad sam već veteranka u ovom operaterskom poslu.
Moglo bi se reći da sam bila dobro potkovana kobila za to vrime. A počela sam kao nepotkovana, pa slabo potkovana.
Eh, koja su to vrimena bila! Zeleni pašnjaci, nepregledna prerija, a ja galopiram!
I onda je kobila ugledala konja, pa su došli konjići i prerija se suzila. Zarđale su one sjajne potkove, sad kaska pomalo,
oprezno. Prerija je postala daleka, nepoznata, trebalo je ponovo istraživati, a nikako se maknuti - konjići stalno rzaju, trzaju, vuku, potežu. Pomalo je i to popustilo, pa se ova kobila opet dala u lagano istraživanje.
Tehnologija računarstva je napredovala od onog zadnjeg IBM-a. Ajmo opet malo u školu, naučimo šta je novo.
U učenju pomažu oni bolje potkovani konji iz krda, a i konjići su stasali i ritaju se po preriji.
Svašta se dosad naučilo, a ima još toliko toga za učit.
Uzdajući se u one stare utakmice, ova kobila će opet izglancati svoje potkove i opet se dati u galop po preriji!
Sredit ćemo i te slikice u nizu ka šta smo i sve ostalo! Ma nego šta!

DODATAK KAO ZADATAK - 17.02. - sati 11.10



LALALALALALA!!!!!!!! USPILO JE!!!!!!
IZGLEDA DA JE JUTRO PAMETNIJE OD NOĆI!
I KORISTILA SAM MOJ VJERNI I POUZDANI TINYPIC alias TWIN PEAKS.
ŽUTOJ ŽABI DAJEN OTKAZ!
ZAHVALJUJEM POMAGAĆIMA I SVIMA KOJI SU ME BODRILI I NAVIJALI!
SAD SAM NA KONJU!!