DVORI LILA BOJE
A smišan li je ovi život?!
Zamahneš motikom i zahvatiš zemlju, odgrneš i nađeš jedan sjajni kamenčić. Ajme, šta je lip, sjajan,...more bit da ih ima još ispod? Pa, opet zamahneš i odgrneš još zemlje. Eto još kamenčića, sve jedan lipši od drugoga!! Spremiš u đep svoje kamenčiće i privrčeš ih priko prstiju, ...šuškaju...zvonckaju...kuckaju....
Prsti se igraju, živo...veselo je u đepu.
Ruka opipa tri kamenčića, uhvati ih u šaku, zamahne i baci, baci ih sve tamo do drugoga grada.
A tamo u drugom gradu, padoše kamenčići u dvore lila boje.
I posložili se kamenčići ko da su oduvik tamo pripadali.
I ništa više nije bilo važno, ni cilj, ni motiv, ni sredstvo, ni zemlja, ni motika, ni ruka, ni đep.
Sve se rasplinilo u dvorima lila boje.
Osta je samo oni osjećaj da si doša među svoje!
|