gustirna

KAD SE STANE I RAZMISLI

Malo odmora dobro mi je došlo. Stati, odmoriti, promisliti.
Da sam stala i razmislila prije svog zadnjeg posta, vjerojatno ga ne bih
ni objavila. Bar ne u onakvom obliku. Ja, pa ja! A vidi mene!
U svom životu mnogoštošta sam propustila jer sam često stajala, odmarala
i razmišljala.
Nakon mature, poželila sam stati, odmoriti se malo od škole, profesora, učenja.
Raditi što mi se prohtije, do mile volje! Neće faks nigdi pobić! A triba prvo i odlučit se! Puno toga se vrtilo po mojoj glavi. Raznorazna zanimanja kojima bi posvetila svoj mozak, vrijeme i život. Velika odluka. Važna odluka! Životna odluka! Pritisak u glavi, samo takav!
Sigurna sam bila samo u ono šta neću: ekonomija i pravo. Nema šanse!
Iako imam svjedodžbu srednje ekonomske, dalje od toga ne idem!
S druge strane, zove me more. Možda i sindrom mlađe sestre, koja bi rado u mornare ko i braco. Pa se mota ta Viša pomorska po glavi i ne da mi mira.
Pored nje kopkaju me arheologija (podmorska naravno), oceanografija, psihologija (nema veze s morem, ali me dosta vukla, posebno dječja psihologija), biologija (opet u kontekstu s morem).
I dok se ja tako dvoumim, vrime prolazi, izlazi se vani s društvom, izlasci zahtijevaju određene troškove, usput mi se zalomi još i nesretna ljubav, ka šta se uvik zalomi kad ne triba.
U svemu tome, neočekivano uleti ponuda za privremeni posao u struci.
Zašto ne? Neće dugo potrajati, a taman ću zaradit štogod za đeparac, da ne pitam stalno u roditelja i brata. Do lita ću se već odlučit za faks i sve štima. Vraga! Koji mjesec je potrajao 12 godina i nešto sitno!
Oni oblačići iznad glave koji su pretstavljali moje možebitne studije, rasplinuli su se, nestali, puf! puf! puf! puf!....PUF!
Rastrzana između životnih odluka, prepustila sam se struji događanja, liniji slabijeg otpora.
I tako, pomislim ponekad, da nisam stala odmoriti se, nakon srednje, da sam imala volje i energije odmah krenuti dalje - sad bi bila - tko zna gdje?!
Bilo je perioda kad me to dosta opterećivalo, a onda je odjednom prestalo. Iz neke knjige izletila je kartolina sa pjesmom T:S: Eliota koju sam zapisala u lijevom stupcu. Čemu razmišljati o putu kojim nikad nisam kročila i vratima koje nikada nisam otvorila, samo sam stajala ispred njih i nećkala se - hoću li otvoriti, koja ću otvoriti, šta će me tamo dočekati?
A bilo je lipo sa 21 godinu primati svoju plaću i osjećati se slobodno, neovisno, zaljubljeno...
Posljednjih nekoliko godina, odluke sam počela donositi instiktivno, ili bi se radije izrazila - intuitivno. Izraz koji sam usvojila na aromaterapiji i koji mi se jako, jako sviđa, a u mnogočemu određuje i moju osobnost.
Aromaterapija su bila vrata koja sam otvorila i put kojim sam krenula, a s njim otvorila su se i druga vrata i neki novi-stari putevi, a opet i dalje sam bila na svom postojanom putu.
I tako sam, intuitivno odlučila objaviti ovu temu o prestanku pušenja koju sam "u šporko" obradila prije par mjeseci. Fotografije su uletile spontano. Nametnule su se kao nešto najnormalnije čime bih potkrijepila svoje riječi.
Da sam stala, počela razmišljati, vagati ZA i PROTIV - tog posta sad ne bi ni bilo. Čekao bi neki novi impuls.
Sad, kad sam opet sve to pogledala, pročitala vaše sjajne komentare, odmorila, stala i počela razmišljati....pitam se - Što se u stvari ovdje dogodilo? Ima ona izjava - "Desila se ljubav."
Meni se izgleda desio ego. Taman pomislim da sam ga pospremila negdje u nekom pretincu, a on samo čeka pravu priliku i izleti ko metak iz puške.
Prije ili kasnije ispliva. Ma koliko ga spremali, potiskivali, negirali, čistili se od njega. Jednostavno ga ne možemo, tek tako, poništiti, izbrisati.
Zaskoči nas kad se najmanje nadamo. Taman smo se opustili, plivamo u moru sa ostalim ribicama, kad eto ti njega:
"Ju-huuuu! Gle mene! Pa vidi me prsno, pa vidi me leđno! Tra-la-la-la!"
Ko ona zajedljiva ajkula što se ceri iskeženih zubiju, i još namiguje!
U sebi mislim - Ma, neee, to mi se samo priviđa! Ma kakviii!
Uostalom, pola svita šta me komentira već me i poznaje, pa šta fali da me upozna i preostala polovica?!
Upakiram sve to u zadimljeni celofan i kliknem: Objavi!
Intuicija, instikt, adrenalin - sve radi - tuta forca! Objavi! Kud puklo da puklo! Mogu se nosit s time!
Neke teme pažljivo pripremim i obradim, a neke jednostavno izlete iz mene nakon što su strpljivo odčučale svoje.
Ovu temu ega, već su mnogi od vas odradili. Pretpostavljam da je to neminovno, i zato, iako znam da se vjerojatno ponavljam i dupliram s mišljenjima mnogih od vas, ipak ću ovo razmišljanje objaviti. Kud puklo da puklo!
Kroz pisanje, čitanje, komentiranje, lako i brzo se stvori bliskost među sudionicima. Nakon, niti 2 mjeseca blogovanja, postali ste dio mog života i to drag dio. Sve prijašnje barijere oko objave vlastitog lika su se u trenu srušile. Da li je ego srušio barijere ili je prevladala spontanost, otvorenost, neka potreba ili želja koja me obuzela, da vam se pokažem i da vidite radost u mojim očima i kako bi vas najradije svih izgrlila i izljubila!!
Zaista, lijepo mi je s vama, a usuđujem se nadati da je i vama lijepo sa mnom.
Otkrivam sebe vama, ali ujedno otkrivam i sebe sebi.
Koliko ću se otkriti, odlučujem sama, u momentu intuicije.
Ako se zanesem i pretjeram, slobodno mi recite. Cijenit ću to!
Iako, moram ovo reći, sama prisutnost meni vrlo bliskih osoba s jedne strane me brenzaje (koči), a s druge strane me stavlja na kušnju.
Sad se mislim da ubacim neku zgodnu sličicu, ali neznam koju. Idem vidit šta ima, možda mi intuitivno uleti neka zgodna.
Nema ništa. Može i bez slika. Nije uvik sve ni u slikama!