Mosor2

Svetlana Lukić: Neshvatljivo mi je ipak kako smo mi to sve dozvolili, kako to da se na poslu, u prodavnici i na pijaci ponašamo proračunato, a kada je reč o sudbonosnim opredeljenjima, mi smo ili nezainteresovani ili se ponašamo kako nam padne na pamet. Kako to da nam se odbrambeni refleks javlja pred seljankom koja hoće da nam uvali proklijao krompir, a nestaje kada je jasno da smo pred još jednom katastrofom?

Miloš Vasić: I kad smo kod tog patriotizma, moram da kažem javno - sve je to podvala najobičnija. Čim neko počne da priča o patriotizmu, ja se odmah uhvatim za novčanik, da vidim da li je još tu. Patriotizam je među normalnim svetom nešto što se podrazumeva i ne sećam se da sam ikad ikog video ko nije patriota. A oni se dele na one koji se busaju u prsa patriotska i one koji su normalni, pristojni ljudi i ćute, jer se patriotizam podrazumeva.

Šta rade ova gospoda radikali i ostale patriote, oni liče na čoveka koji uđe u kafanu među svoje društvo, izvadi cedulju iz džepa i kaže - evo potvrde da nemam, što kažu seljaci, stidnu bolest na francuskoj osnovi, a je l' ima neko od vas potvrdu? Onda ispadne da svi imamo triper, osim njega. E, ne biti patriota i imati triper je ista stvar, normalno je nemati triper i normalno je biti patriota.

Velimir Ćurgus Kazimir: Ne sećam se da sam čuo, čitao ili video nekog sveštenika koji propoveda protiv laganja, ubijanja i krađe. Čuju se samo propovedi o srpstvu, carstvu nebeskom i zavetu kosovskom. Crkva ne kaže da se moraju poštovati osnovna ljudska prava. Kada u crkvi kažete ljudska prava, gledaju vas kao da ste kreten koji pominje neku bezobraznu reč. Da li Srbima ljudska prava stvarno ne pripadaju, je li to neki strani izum. I gde se izgubila priča o srpskoj pravdoljubivosti.

Velimir Ćurgus Kazimir: Evo, u Australiji skupljaju pare za odbranu kapetana Dragana i kažu - želimo da skupimo milion dolara. Pretpostavljam da za poslednjih 30 godina, srpska zajednica u Australiji nije potrošila više od 100.000 australijskih dolara za kupovinu knjiga za srpske biblioteke i za obrazovanje svoje dece. Znači, sabornost postoji samo kada su u pitanju odbrana srpstva na taj način - branimo kapetana Dragana, Radovana Karadžića, Ratka Mladića, pretimo drugima i slavimo krsne slave. Mi smo kao nacija postali apsolutno akulturni. Sa Velikim bratom i turbo folk kulturom mi smo se spustili ispod nivoa elementarneg opšteg obrazovanja, koji je postojalo u Titovoj Jugoslaviji. Te pune crkve, ti lanci sa krstom oko vrata nisu znak nikakvog ozdravljenja i produhovljenja Srbije, nego su znak duboke krize identiteta, nesposobnosti suočavanja sa stvarnošću. Na neki način, to je gubitak sposobnosti da se živi.

Petar Luković: Pre svega, sve te priče da je pola Srbije proevropsko, okačite mačku o rep. Šta znači da je neko proevropski, kao navodno 70-80 odsto građana Srbije podržava ulazak Srbije u Evropsku uniju. Nemaju pojma šta podržavaju i, by the way, 90 odsto od tih 80 misli - kad uđemo u Evropu biće super, imaćemo hiljadu evra platu, a neću morati ništa da radim. Svi tu vide samo pare, a niko ne pominje rad. I od tih 80 odsto, koliko njih se protivi izručenju Karadžića, Mladića, Šljivančanina tribunalu – 50 odsto. Pa izvini, Evropljanin koji se protivi tome mi malo blesavo izgleda. Građani Srbije, ogromna većina njih, pojma nema o Evropi, jer pod A, nikad nije bila u Evropi, pod B, jebe joj se za Evropu, pod C, boli je dupe uopšte za bilo šta sem za njen mali život, kakva Evropa. I te priče o nama kao o nekom narodu koji ima potencijal, nemamo mi potencijala nikakvog, nemoj da se lažemo. Hajde da se što pre suočimo sa istinom u svemu, u privredi, u životu, u prosveti, u parkiranju, u bilo čemu.

Petar Luković: U mojim godinama, izvinite, ja znam da sam imao fenomenalan, divan život. Živeo sam u staroj Jugoslaviji, sve sam obišao, sve sam video. Strašno mi je žao kada vidim da neko od 20 godina neće imati, ma ne petinu, stoti deo uspomena na život koje ja imam. Kako i može, o čemu mi pričamo na slavama, na sahranama – samo o politici. Jebem ti politiku, zato što je ona ovde primitivna, to nije normalna politika, o tome ja govorim. I na zapadu se govori o politici, naravno da se govori, govore ljudi, ali to je pet minuta njihovog života. Ne, kod nas se o tome priča celog života, minus tih pet minuta. Sede dvoje, muško i žensko, pa umesto da pričaju o nekom divnom seksu, erotici, ljubavi, emocijama, ne, oni pričaju o Kosovu, da li će da nam ga uzmu ili neće. Nama tek najgore dolazi, nisam nikakav katastrofičar, ali verujte mi kad vam to kažem. U ovoj zemlji ne samo da nema vlasti, što vi znate vrlo dobro, ima vlasti tamo gde treba, ali ovde se život odvija potpuno van svih regulativa, van bilo čega. Mi smo poslednje primitivno pleme u obliku države koje postoji u Evropi, gde svako može svašta da radi. Kad ste čuli da je u Francuskoj neko isekao optički kabl za internet? Ne, kod nas je to normalno, normalno je da na Novom Beogradu tri puta dođu i pokradu kablove i onda nema telefona, nema banki, ništa ne radi po deset dana. Kradu šahtove, kradu saobraćajne znake. Pazite, proevropski narod koji krade sve ovo, pa dozvolite, i taj što krade kaže - ja sam za Evropu, jesam, super mi je. Dok ima šahtova i Evropa mi je draga. Imamo jednu misiju u životu, a to je da mi sami priznamo kakvi smo. Zašto mi stalno o sebi govorimo kako smo najbolji, najgostoljubiviji, mi svakoga volimo. Ma ne volimo nikoga, evo ja znam, rođena majka, čim joj izađem iz kuće, kaže - pizda mu materina, sad je došao da me obiđe, gde je do sad bio. Mi ogovaramo, takvi smo na sitnim stvarima, od kojih počinje cela velika politika. A mi imamo neku sliku o sebi kao o nekom božanstvenom, divnom narodu, milozvučnom. Kakav hrabar narod, o čemu pričate, običan jedan i priglupi narod, neobrazovan narod.

Petar Luković: U subotu sam celog dana bio opsednut kad sam pročitao šta se desilo u Zemunu. Otac i sin su bili na pecanju, došli su u neku pečenjaru u Zemunu da pojedu pečenje i za drugim stolom je sedeo neki pijani čovek i oni mu ništa nisu ni rekli, samo su ga pogledali i taj je ustao i ubio i jednog i drugog iz pištolja. Ali koliko takvih ljudi među nama šeta, to su neki patrioti, neki rodoljubi, kolateralna šteta nekih ratova. Da li sam u nedelju pročitao neku vest o tome, neki komentar, bilo šta? Ne, nigde ništa, nasilje, život, ubistvo, smrt, sve je to kod nas potpuno najnormalnije. I onda mi neko kaže - kako ti, Lukoviću, ne voliš ovu zemlju, zašto mrziš ovu zemlju. Pa mrzim ovakvu zemlju, pa ja ne mogu da volim ovakvu zemlju, ja ne mogu da je volim samo zbog ova dva ubistva i ne mogu da volim ovu zemlju uopšte ni na koji način. Nažalost, moja najveća greška u životu je što nisam otišao iz ove zemlje kad sam mogao i danas je moj jedini savet bilo kome ko može da ode, neka ode.

Petar Luković: I danas sam pročitao, Sanda Rašković-Ivić, u haljini sa žiraficama, žena objašnjava zašto je Sandžak srpski i kaže ovako - dokaz je to što se ona preziva Rašković, po Raškoj, a da se Raška zvala Sandžak, onda bi se prezivala Sandžaković. Pa, majku ti jebem, pa stvarno, izvini Dule, jesi li čuo ikada za ovakvu logiku? Ovo neko da kaže u svetu, odmah bi došla kola gradske hitne da ga vode negde. Ne, ona ide na televiziju i nju pitaju - da li imate plan B, ona kaže - ne, nemamo plan B, a zašto, kaže – ne smemo da se dekoncentrišemo, ne smemo da izgubimo koncentraciju na plan A. Znači, srpska delegacija ne može da se skoncentriše na dve stvari u isto vreme. Kako bi svirali bubanj, ne bi mogli nogom i rukama da udaraju ovako. Kakva zemlja, takva i delegacija.

Srđa Popović: Ljudski je strahovito teško, makar to bila i istina, da sebi kažete - za sve sam ja kriv od onog trenutka kada sam dao prvi mandat Miloševiću i onda četiri puta za njega glasao i tako mi i treba. To čovek vrlo teško može da izgovori, sem ako je neki moralni div. Takav čovek se u našoj sredini po pravilu doživljava kao neki nerazumljivi stranac, moralni čistunac koji zahteva nemoguće stvari od smrtnih ljudi. Pretpostavlja se da on to čini zato da zadovolji svoju sujetu i pokaže da je on bolji od svoje sredine. Sve je to vrlo razumljivo i ja se često pitam da li je možda postojao drugačiji način da se o tome govori. Ljudi taj moralni ili moralistički govor doživljavaju kao osudu i teško im je da nose tu osudu. To je teško i zato što smo jako duboko potonuli i onda je potreban divovski intelektualni i moralni zadatak čitave zajednice da se odatle nekako ispliva. I nije dobro da se podelimo u dva tabora, one koji opominju na tu dužnost, obavezu i potrebu i one druge koji, eto, treba da budu prosvećeni.

Vesna Pešić: Volela bih da ne moramo mi stalno da govorimo o toj temi, pa da nas onda proklinju. Postoji neki monah na Kosovu koji stalno pominje te strašne zmije, ženske uglavnom, koje govore o tome. Ali šta ćemo kada niko drugi neće da preuzme tu temu od nas.

Latinka Perović: I sama se često pitam na koji način da se sa ovako teškim stvarima dopre do ljudi. Nedavno je profesor Vladimir Goati rekao - mi smo teško društvo misleći na nasleđe rata, na zločine, ubijanje. Mi ne možemo da postavljamo laka pitanja jednom teškom društvu. Mi jesmo odgovorni za to što se dogodilo, svi, i nas će to pratiti, bez obzira na to kakvo je naše subjektivno osećanje. Ja sam rođena u Kragujevcu i kao dete sam preživela streljanja đaka i drugih ljudi. I posle mnogo godina sam pročitala da Nemci decenijama nisu išli u Kragujevac, ne zato što im je to bilo zabranjeno, već zato što je to bilo njihovo osećanje vlastite mere. Oni su znali da se tu dogodio jedan strašan zločin, da je to urađeno iz njihovog naroda, iz njihove sredine, i da oni ne mogu iz toga da se izdvoje. I mislim da svako od nas mora da razmišlja o tome da će to nas, savremenike tog zločina, ali i one koji dođu posle nas, neprekidno pratiti. Nedavno je Dezmond Tutu rekao - što pre priznate zločin, pre ćete ga se osloboditi.

Tatjana Tagirov: Nikola Barović je u pravu kada kaže - nije bilo paravojnih jedinica, sve su bile organizirane od države, ne samo što se Srbije tiče, nego i Hrvatske takođe. Kakav HVO, Hrvatsko veće obrane u Bosni i Hercegovini nije postojalo, sve je to bilo instruirano i napravljeno iz Zagreba. Škorpioni jesu bili zavezani za Beograd, Škorpione je osnovao Jovica Stanišić i strašna je činjenica da ti 2007. godine možeš u svim ovim našim državama ući u tramvaj, u autobus, u tržni centar i da ćeš se neminovno, sasvim sigurno očešati o nekoga kome nije mjesto na slobodi, nego mu je mjesto s one strane rešetaka. I to je ono što mene užasava. Hrišćana na sve strane, Hrvata, Srba i ostalih, a zaklaće komšiju, pa će reći - mi slavimo Božić, Uskrs, po ovom ili onom kalendaru. Znaš, ne moraš hodati po crkvama i lizati oltare, ali hajde, ponašaj se prema ljudima oko sebe kršćanski.

Imali smo priču sa nekoliko strana, od Socijalističke partije Srbije do Zdenka Tomanovića, advokata Slobodana Miloševića, koji je rekao - eto, ova presuda pokazuje da je postupak protiv Slobodana Miloševića bio pogrešno vođen, da je Karla del Ponte sve to iskonstruirala i da mi s time nemamo nikakve veze i da bi Sloba Milošević bio oslobođen od optužbe za genocid. Što se tiče Slobe Miloševića, u trenutku kada je umro, ja sam odmah rekla - ako ima nečega gore, onda ga gore čeka sudija Mej. I onda mu je sudija Mej rekao - hajde da najpre mi nastavimo tamo gdje smo stali. I ja se duboko nadam da je taj proces negdje gore završen. Dosta mi je te priče - on je umro nevin, jer nije osuđen. Ne, on nije umro nevin, dosta mi je više prizampcije nevinosti.

Tatjana Tagirov: Svake godine odem na Brač i onda krenem gledati ribare i zaključujem kako svaki taj ribar koji je krenuo u ribu u sumrak ima više od života i normalnije živi nego što živimo mi. Njegov život ima nekog smisla. Kada odeš u Hrvatsku, vidiš da su napravili taj sjajni autoput za Split i za Rijeku. Većina ljudi tamo tavori kao i ovdje i život nije mnogo bolji, ali spoznaja da ti možeš sjesti u autobus, u vlastiti auto i tim autoputem biti u Splitu za nekakva četiri sata i da se možeš okupati, da možeš sjediti i blenuti u plavo naprosto mijenja sve. Znaš ono, sjedim na obali mora i gledam u plavo, to nekako tu zemlju vadi. U Hrvatskoj, bez obzira na svo to besnilo i ratne traume i isto tako bolno i teško suočavanje s prošlošću, postoji konsenzus oko jedne ključne stvari - idemo prema evropskom modelu. Imaš onih luđaka koji će reći – ali mi onda nećemo moći sir i vrhnje prodavati tamo. To kažu kumice na placu, kao što ovdje pričaju o ugroženom kajmaku, čvarcima, šljivovici i ajvaru. Pri tome, ajvar su kao brend registrirali Slovenci, tako da se mi ovdje možemo slikat s tim. Ali prosto tamo postoji taj konsenzus, od svake te bakice na placu do Sanadera, a ovdje toga nema. Ovdje kažu - šta će nama Evropa, baš nam je lepo da budemo ovako šmrkavi, da, da prostiš, jebemo jedan drugome mater i sve tako. Onaj dio društva koji to želi je potopljen tom sveopćom prostotom koja je oko nas.

Ljubomir Živkov: Ono što je razoreno u poslednjih 15-20 godina, osim države, fabrika i infrastrukture, i što ni u najmanjoj meri nije obnovljeno, to je sposobnost ljudi da se uopšte postide. Videli smo ljude koji su uhapšeni zbog prodaje ispita. Daleko sam od toga da pravdam profesore na univerzitetu u Kragujevcu, ali svako od njih je u jednom trenutku mogao da kaže - pa ovo je takvo društvo, spasavaj se ko može, svi to rade i zašto da budem idiot koji neće da se uklopi. Pretpostavljam da je na ljude koji su se poslednji odlučili da primaju novac da bi puštali studente na ispitu, ta sredina koja je već postala preovlađujuća, vršila izvestan pritisak da se i oni uklope – ne budi kvariigra. To je kao mafija, koja nekome dečaku kome su tek kupili odelo u Njujorku 30-ih godina, naredi da i on nekoga ubije, iako bi to mogao da uradi neko ko je već ubio 16 ljudi, ali oni mu daju da i on nekoga ubije da bi ga primili u bratstvo. Neki ljudi su prihvatali da prodaju ispite iz siromaštva, iz pohlepe, ali i iz želje da se uklope u sredinu. U tom smislu sam pesimista, jer da bi se bilo šta promenilo, prvo mora nešto da se shvati: ne znam nijednu drugu državu čiji stanovnici manje drže do istine nego što je ova u kojoj sam se rodio i živim.

Nigde nisam video takav nehaj naspram činjenica, takav otpor da se saberu dva i dva. Imam druga koji je inteligentan, koji je čestit, koji je duhovit, koji je zaljubljen u Slobodana Miloševića i ne može da prihvati činjenicu da politički atentati nisu mogli da budu izvedeni bez Miloševićevog naređenja ili znanja ili makar bez njegovog miga. Ljubav je ta koja njemu ne da da sabere dva i dva. I nije on jedini, ljudi ovde generalno odbijaju da obave tu prostu operaciju, nego kažu - nije ovo prava dvojka, ovaj plus je kriv, rezultat je neki sedmi. Prosto je neshvatljivo da ljudi tako malo drže do istine. Ima i ljudi koji se trude oko istine, ali oni su u tom rastvoru čestice koje bivaju pojedene, apsorbovane i izgubljene. Često mi se vraća Brehtov stih o ondašnjoj Nemačkoj: U tvojoj kući urla laž, a istina mora da ćuti. Skoro svakog dana pomislim - u tvojoj kući urla laž.