MODESTI BLEJZ

Moja dva dida hrvu se u meni. Jedan je bija baš `vakav, sa blagoslovom na usnama, toplim dlanom na obrazu, pun nježnosti i topline, pa i slomjen od umora nikad beštimju izreć, nikad klest ni proklinjat. Drugi je bija baš takav, beštimjama i oporo prociđenon kletvom kroz stisnute usne ličija je svu svoju muku, grub ka i oni panj loze kojega je više nego vlastitu dicu cili život pazija, dariva, suzaman i znojen zaliva. Jedan blag ka ona pupa kruva koju je uz molitvu u vino umaka, drugi oštar ka oni kamen kojeg je motikom cili život po polju cipa. Jedan majstor riči, drugi malo riči a rječite geste. Jedan nemilosrdno prašta, drugi okrutno pamtija. Svaki kako je živija tako je i umra, jedan s blagoslovom na usnama, drugi sa kletvom. Jedan blag, drugi gnjevan, jedan tiho, drugi krikon. Ma oba vaik do srži poštena, oba vaik ljudi, oba težaci, oba sva za dicu svoju, oba stine moje. Didovi moji, moje grane rašeljke i drače. Dvije suprotnosti koje se tučedu, koje nemeru nikako skupa. A jopet... moja dva dida ljubu se u meni. I blagost i ljutina, i oprost i osuda, i blagoslov i beštimja, i molitva i kletva, i svitlost i tama, i noć i dan, i svetinja i prokletinja. Kad prid sobom stojin, stojin prid njihovom slikom. M.B.