Lena Marlin ponovo na play listi... Maloprije smo se vidjeli... S društvom dolaziš, kažeš. Neki od njih znaju, neki ne... Ponovo pretvaranje da smo stranci... mrzim to... Kao djete s one strane izloga poslastičarnice – gledam, a ne smijem dirati... Ne volim to... ne znaš koliko to ne volim...

Idemo na klizanje, tražim izgovor da ne izađem na led, ne od straha – već u nadi da ćeš shvatiti da želim da ti pružim mogućnost da kažeš da ostaješ sa mnom, da odemo na kafu, da imamo moment mira u svemu tome. Još jednom – ne shvataš moje namjere, još jednom ja popuštam i dolazim k tebi.

A sad sam neraspoložen, mislim na tebe i kažem ti glupom zmz porukom da mi je žao što nismo nikad sami, nemamo taj mir, kutak sreće... kažeš da ti je drago da smo se bar vidjeli, sutra valjda budemo se ponovo vidjeli... Nadam se da neće biti niko s nama – bar ovaj put.

Nadam se da ću dobiti ovaj novi posao, da ću se preseliti u tvoj grad, biti ti bliže... Nadam se mnogo čemu, ali svi mi znamo šta je Nada bila...

Ponovo stojim na sredini mosta i čekam znak... Nedostaje mi onaj osjećaj sa početka našeg putovanja, osjećaj sreće, zadovoljstva, ne znam ni sam čega.. ''Red'' nadam se da ćeš shvatiti... Počinjem da se bojim da mi značiš više no ja tebi... a nisam siguran da mogu ispočetka, jednostavno ne želim to...

Ako ništa bar sam naučio klizati...

Ne znam kad ću ponovo imati vremena da vam pošaljem red, dva... samo da Vam kažem da još uvijek kontam gdje za Novu... Valjda idem negdjke s Red i društvom... šaljem vam moju novogodišnju poruku od prije godinu dana kad sam bio na kampovanju i pod dozom alkohola:

ps. sva prava pridržana :D

Još prije 20 dana sam imao poziv da dođem u Sarajevo na proslavu Nove godine... htio sam voditi Red i dvije prijateljice... Nakon neke priče s Red rekao sam da mi nije bitno ni gdje idemo ni s kim, samo želim da budemo zajedno za to jebeno veče... S obzirom da u roditelji od Red bili protiv, rekao sam da je sasvim K.O. (ok) da ostanemo u Banja Luci iako mi se strašno išlo u Sarajevo... Jednostavno nisam htio da ima probleme zbog mene...

Odluka je pala - pošto je do mene očekivano da popustim - BL je izabran. Red će ugovoriti neki lokal s društvom i ićemo tamo... danas smo se čuli i kao dogovor za lokal je propao i biće zvano Red je neraspoloženo za izlazak za Ng i najradije bi ostalo kući, a gdje sam ja u svemu tome?

Imam takvu želju da danas nekog ubijem... Mrzim cijeli jebeni svijet... ja i moja očekivanja, ja i moji kompromisi... Rijetko kad popuštam - a onda kad popustim to mi se fino odbije o glavu...

Znam samo da ako me ispali za Novaka - brakorazvodna parnica nam ne gine!

draga djeco danas odlazim ganjat newJob... držte fige :) prošli put je upalilo :)

Sinoć sam se vukao po gradu... društvo slavilo frendovu slavu - pa smo malo divljali u lokalu - uobičajeni srpski mentalitet & ponašanje.

Juče nam je bilo cijelih 14 dana da smo zajedno... totalno slatko... i čuli smo se telefonom sinoć... nevjerovatno kako se dan zna naglo popraviti, odmah zaboraviš i da si ne naspavan i da si umoran i da te sve nešto smara... ehhh taj telefon je čudo :)

Šetam gradom i čujem šape kako tapkaju iza mene... okrećem se... klasični avlijaner s krupnim očima... joj kak je sladak bio... mislim da je i ono malo ljudi koji su se vukli kući u te kasne sate bili zaprepašteni... Mislim da sam jedina osoba u gradu koja se igra s psima lutalicama... ali ne znam... oni su mi tako dragi.

Život ih nije mazio, skoro svi su presrećni ako ih neko i pomiluje a ne da se još počne i igrati s njima... Malo pažnje im je dovoljno i budu veoma srećni i zahvalni...

O čemu pričam? Psi lutalice su za mene oličenje jednog tipa ljudi: relativno težak život, osobe koje nisu navikle da im se poklanja pažnja - jednostavno nisu navikli, skoro uvijek ostavljani po strani... U čemu je poenta usrećiti nekog ko je cijeli život bio srećan? Ne kažem da ti ljudi ne zaslužuju sreu, ali mislim da ovi je zaslužuju više... Ne znam... ali meni se takve osobe više sviđaju, a većina onih s kojima sam bio u vezi su baš taj - "pseći" tip.

I na samom kraju još jedna stvar. Mrzim koncepte "društvene sreće". To vam je ono "Stiže Nova godina" i svi super-hyper srećni... ista priča za praznike nakon toga... ma zajebi te to... nisam ja taj tip! Ako ću biti srećan - biću srećan i za prvi januar i za prvi mart!

Jebe mi se za datum!

ps. ove godine imam Red, pa NG možda i ne bude katastrofa :)

Lično mislim da su ljudi poprilično nezahvalna i neracionalna bića - znam po sebi. Ma koliko ti nešto išlo od ruke i bio "zadovoljan" to ni ne primjetiš dok te problemi ne srede u prvom krugu i onda se zamisliš...

Tako sam juče vukao se po gradu... cijeli dan misio o vikendu koji sam proveo s Red i tražio manu u tome svemu. Ta veza funkcioniše pre-jebeno-savršeno, a s obzirom da sam navikao da nešto ne štima u mom životu ovo me samo čini nervoznijim...

I tako u tom momentu samoanaliziranja i presipanja utisaka iz jedne zdjelice u drugu, saznadoh da je prijateljica iz Srbije koja je dijabetičar cijeli život, kojoj su uspjeli da stabilizuju bolest, pala u komu i da joj nije dobro...

Nakon par pokušaja da je nazovem i ne odgovaranja na telefon, poslao sam joj zmz s tipičnim da sam čuo da nije dobro i da je pitam kako je... Cura, koja se inače zove Anna, poslala mi je poruku:
Šta reći? Ona ne zna do kad će živjeti, možda 100 godina a možda samo još koji dan, ali ta volja za životom se ne viđa često! Studira, trudi se, uvijek nešto uči i pronalazi sreću u svakom novom danu, a ja ne mogu biti zadovoljan sa pre-jebeno-savršenom vezom!

Stvarno me treba na odstrijel!

Danas Red dolazi kod mene... malo nas zeza činjenica da živimo u dva različita grada, ali za sad se ne damo... U vezi smo tek drugi dan, a ne znam koji mi je đavo. Nikad nisam pomišljao da bi se u nekog mogao baš toliko zatreskati...

Mislim, vjerujem u ljubav na prvi pogled, ali uglavnom na filmu ili meksikanerima – pa čak i životu, ali naravno ne u mom...

Nešto se dešava sa mnom... ne znam kud vodi ovaj put, ali mi se sviđa putovati s njim...

Moram reći da sam po prvi put u životu od EX dobio nešto osim glavobolje. Preko MyEX sam upoznao super individuu i personu koju ćemo u daljnjem kontextu zvati Red :)

Nakon sinošnjih super impresija, sad čekam da se probudi i da nazovem... Naizad neko s nešto mozga :) Držim si fige da ovo uspije...

Danas sam zvanično mrtav! Tako sam umoran da opisati ne mogu.

Trebam se odvući do je*ene ustanove za legalnu krađu para (čitaj banku) da sredim neku papirologiju, trebam se odvući da mni neko sredi ovaj strnokos na glavi koji nazivam kosom, trebam još mnogo sna, jer se nisam naspavao od sinoć, jer sam dokasno radio a i jutros gulim banane, trebam ućiti za ispit u januaru, trebam izaći s prijateljima večeras...

I nadam se da je to sve, a znam da nije... sinoć sam kasno došao kući i po ne znam koji put se sam uvukao u hladnu posteljinu.

Nadam se da dolaziš za Novu godinu...

Ja sam inače onako pomalo udarena osoba i većini ljudi s kojima se aktivno družim to je jasno i navikli su na moje povremene ispade. Međutim, meni je žao ljudi koji nisu navikli na mene pa ih onda istraumiram nekim mojim potezima.

Evo juče sam malo šetkao po profilima na Index.hr-u i naletim na forumu post od korisnika Glycerine... pogledam mu avatar – dečko je šećer. Inače imam običaj reći ako mi je neko sladak, a on stvarno jeste – bar po mojim mjerilima.

I tako juče ide konverzacija:

Melt: weoma swatko biche...

Glyc: sori, ne pričam svahili :) kaj si htio reć?

Melt: veoma slatko biće...

Glyc: a ko? ja? ček, nisi ti muško?

Melt: he he he bez panike samo volim reći ako mi je neko simpa... je musko je... :)

Glyc: hahah ok, nisam homofobičan... samo još nedoživljeno :)

Melt: drago mi je da sam ti prvi :)

Inače, ja sam bisex osoba, ali zar je to bitno za konverzaciju?