Sinoć sam se vukao po gradu... društvo slavilo frendovu slavu - pa smo malo divljali u lokalu - uobičajeni srpski mentalitet & ponašanje.

Juče nam je bilo cijelih 14 dana da smo zajedno... totalno slatko... i čuli smo se telefonom sinoć... nevjerovatno kako se dan zna naglo popraviti, odmah zaboraviš i da si ne naspavan i da si umoran i da te sve nešto smara... ehhh taj telefon je čudo :)

Šetam gradom i čujem šape kako tapkaju iza mene... okrećem se... klasični avlijaner s krupnim očima... joj kak je sladak bio... mislim da je i ono malo ljudi koji su se vukli kući u te kasne sate bili zaprepašteni... Mislim da sam jedina osoba u gradu koja se igra s psima lutalicama... ali ne znam... oni su mi tako dragi.

Život ih nije mazio, skoro svi su presrećni ako ih neko i pomiluje a ne da se još počne i igrati s njima... Malo pažnje im je dovoljno i budu veoma srećni i zahvalni...

O čemu pričam? Psi lutalice su za mene oličenje jednog tipa ljudi: relativno težak život, osobe koje nisu navikle da im se poklanja pažnja - jednostavno nisu navikli, skoro uvijek ostavljani po strani... U čemu je poenta usrećiti nekog ko je cijeli život bio srećan? Ne kažem da ti ljudi ne zaslužuju sreu, ali mislim da ovi je zaslužuju više... Ne znam... ali meni se takve osobe više sviđaju, a većina onih s kojima sam bio u vezi su baš taj - "pseći" tip.

I na samom kraju još jedna stvar. Mrzim koncepte "društvene sreće". To vam je ono "Stiže Nova godina" i svi super-hyper srećni... ista priča za praznike nakon toga... ma zajebi te to... nisam ja taj tip! Ako ću biti srećan - biću srećan i za prvi januar i za prvi mart!

Jebe mi se za datum!

ps. ove godine imam Red, pa NG možda i ne bude katastrofa :)