Mehagina kći https://blog.dnevnik.hr/mehaginakci

utorak, 11.05.2021.

Dvi, tri riči...

Hvala vam što pitate gdje sam, ali ja baš i nemam toliko vremena za blog. Tu i tamo nađe se, ali češće se nešto okrenem Mr.Beanu, Simpsonovima ili nečem što me baš nasmije. Potrebno mi je. Željna sam humora, željna sam da mene neko nasmijava i tako to. Iskreno divim se ljudima koji imaju prirodan smisao za humor. Puna mi je kapa uštogljenosti i ozbiljnosti. Puna mi je kapa kompleksaša i glumaca koji se predstavljaju da su ono što nisu. Ponekad se pitam šta bi i kako bi ovi sa fejsbuka preživjeli dan/vikend, da ne pričam mjesec, da nema onih lajkova? Tačno vidiš ko potroši i zadnji atom snage da zaradi jedan lajk, pa će među frendovima imat i najveće hoštaplere samo nek lajkaju. Jer, ako imaš mnogo frendova, postoji šansa da imaš lajkova trocifrenog broja, a to opet vodi mogućnošću da ti se ego podigne, što dalje govori o „tvojim vrijednostima“, to jest površnostima. Kad bi se ti isti šminkeri takmičili u pisanju priče, nekog kviza, eto bilo čega što zahtjeva naprezanje moždanih vijuga, kako bi se onda pokazali? Da izvinete, guzove, sise i tako to svako i svaka može pokazat, kao i muški mišiće, ali brale moj za mozak se ne može baš svako pohvalit. Ne kažem da sam najpametnija, ali me nije vala ni strah otić na test inteligencije.

Eh sad će ispast da o sebi imam visoko mišljenje. Al briga me. Samo da znate osim što se znam slikat, ja bar napišem koju. Pa i ovaj blog koji pišem ima na neki način svoju svrhu. Dajem vam lokacije koje su itekako lijepe i zanimljive, kako biste vi jednog dana mogli tamo otići. Ako želite. Jednog dana neko će pročitati sve ovo i krenuće „Mehaginim stazama revolucije“. A i ne mora. Pišem radi sebe, za svoju dušu, ne da mi se neko divi, već nek stoji, nek se nađe, da čitam onda kad budem usamljena. Tako ću evocirat uspomene. Zato putujem, zato planinarim. Istina fotkam se i ja tu i tamo, ali mi to nije prioritet.

Postoje ljudi koji putuju da bi im se drugi divili. Postoje oni koji planinare radi tuđeg divljenja. Sve što radiš zarad tuđeg mišljenja, to nisi ti. Priroda postoji da joj se diviš, a ne da se ona divi tebi. Priroda postoji da se stopiš sa njom, da postaneš pravi gorštak, a to znači nema ničeg vještačkog na tebi, ne pravi frizuru na vrhu, ne stavljaj šminku na lice, ne protivi se ko Don Kihot vjetrenjačama, već se stopi sa prirodom i budi dio nje, budi ono što jesi, pokaži svoje prave oči, skini vještačke trepavice i budi priroda.

E ne znam dal sam vam rekla da sam počela uzgajati biljke. Nikle su mi iz sjemena. Kako je super kad stvoriš novi život. Vidićemo dokle će. Sad bi moj stari rek'o „Nemaš ti pojma“, a ja bi tugaljivo i samosažljivo gledala u one biljke, a one tako u mene. Nešto sam pretjerala, pregusto sam posijala pa se jadne guraju u onoj saksiji. Vrište za mjesto. Samo što ne kažu „Ima izać!!!!“. A nikad ništa nisam znala radit rukama za svog starog. Valjda me to i naučilo da se nikad u životu nisam laktala, niti vukla druge za rukav, jer nikad ništa nisam znala rukom hahaha. Ali da je živ , bio bi ponosan što sam osvajala mnoge nagrade u pisanju. Doduše bio bi oštar kritičar, pa bi se možda i svađali. Hah, kako je to neobično. Dođeš u godine svog starog kojeg pamtiš otprilike kad je imao nešto više godina od tebe i razmišljao na svoj način. Sad smo gotovo pa generacija,pa gotovo razmišljamo slično. A ja sam evoluirala za to vrijeme, izmjenila se, odrasla, postala druga ja, možda i treća ja i za neke stvari shvatila da je bio upravu. Ili možda bi ja njemu sad govorila „Nemaš ti pojma“, a onda bi bio rat. Reći nekom ko zna svaku gljivu u šumi, svaki insekt na koji naletiš, da nema pojma, to bi bila drama.

Doduše, biću iskrena. Puno toga i ne znam. Zato što nisam htjela da znam. I ne moram. I ne treba mi. Ali brate, ne bih mogla se druzit ni sa praznoglavima koji ama baš ništa ne znaju, osim pozirat.

11.05.2021. u 18:38 • 18 Komentara • Print • # • ^

<< Arhiva >>

Creative Commons License
Ovaj blog je ustupljen pod Creative Commons licencom Imenovanje-Dijeli pod istim uvjetima.