marchelina
23.01.2010., subota
Nema više judi ka šta si bija ti, dida
|
Uvik si bija mršav. Nasuprot babe koja je bila rumena i pupasta čak i za vrimena najveće gladi u Šibeniku. Bili ste lipi par, ti, nako visok i mršav, a ona kraj tebe ka okruglica, ka polpeta nasmijana. Vidin te i danas, kako hodaš po kući i oko kuće, ruku uvik prikriženih na leđima, i mozgaš i mozgaš. Bija si priko svake mire liberalan za ona vrimena, a bogme, kad vidin neke jude, i za današnja vrimena. Svašta se moglo tebi reć. Moglo se zafrkavat na tvoj račun. Ti si prihvaća, i još bi nadogradija priču. Ali isprid tebe niko nije smija o drugim judima reć grubu rič. Tako je bilo zabranjeno govorit kontra mladih cura iz grada. Zna si reć, ne daj ti bože da zbog tvoje grube riči nekome oko zasuzi. Bog bi ti možda i oprostija, ali ti samome sebi ne bi nikad. Kad su ono šezdesetih bile počele malo kraće haljinice šetat po gradu, pa stare babe znale po kantunima mrmljat ispod glasa kako su kurbetine ove današnje cure, ti si odvraća: „Odnija vas đava, sve ste svetice u veštama do poda, a svaka od vas je svekrvi u kuću došla sa drobom do brade!“ A kad je ono došla moda pa mladi momci počeli nosit naušnicu u uvu, pa in se stariji čudili i govorili da su redikuli, odgovara si:“ Ma nu? Ovi danas su redikuli, a još je moj pradida Janko nosija ovoooliku naušnicu u uvu, i niko mu se nije ruga, nego je još bija i gospodin! Ma vidi ti šta smo svi fini došli gospe ti!“ Ničemu se ti nisi čudija, dida moj dobri. I nikome se nisi nikad naruga. Svako je na tvoja vrata moga doć. Nikome ih nisi zatvorija. Uvik nasmijan, uvik dobrodušan. I vridan, rinta si od jutra do mraka da bi prihranija ono sedmero dice. Dobar dici, dobar svojoj ženi, dobar judima poznatima i nepoznatima. Šta ću ti reć dida. Fala ti šta si postoja. Fališ mi. Puno. |