marchelina
24.03.2009., utorak
Pada kiša
|
a kad pada vakva kiša ka šta sad pada u Splitu, dozvoljeno je izbaciti i do dva-tri posta dnevno. Najime poznato je da mi pjesničke duše reagiramo na meteorološke vibracije. Tad nas najviše pukne na pisanje i maltretiranje papira. Javija mi se jedan prijatej iz okolice Splita i inspirira me na mozganje o pripizdinama. Ja sam njemu rekla da je on na kraju svita, a on je meni odgovorija da je meni sve vanka Splita- kraj svita. I sad se ja mislin jesan li ja stvarno takva malomišćanska tupoglavica? Pa nije moguće, ja san ipak žena koja je vidila svita! Bila san i do Solina, a i do Trogira! Šta će on meni govorit! I ovin puten mu poručujen da san prošla pola svita! I zato, ne mičen više majci iz Splita! I evo mu roge! Nije još gotov post, di ste poletili sa komentariman, hehe. Tila san još reć da ovo vrime puca u kosti i u glavu. A sad, drugovi, pesma! sad san se sitila Nove godine u Zabregu sa mojon rodicom M. i našon prijatejicon I. Bile smo samo nas tri i slušale smo skoro cilu večer ovo: Plesale i pile i pivale idiiii idiii nesaaniceeee da ne viiidiiin tvoojeeee liceeeeeeeeeee.... Tila san van pisat o svojoj rodici još malo, al' mi je upravo zapritila da bi mi to bijo ujedno i zadnji post u životu. |