a kad pada vakva kiša ka šta sad pada u Splitu, dozvoljeno je izbaciti i do dva-tri posta dnevno. Najime poznato je da mi pjesničke duše reagiramo na meteorološke vibracije. Tad nas najviše pukne na pisanje i maltretiranje papira.
Javija mi se jedan prijatej iz okolice Splita i inspirira me na mozganje o pripizdinama. Ja sam njemu rekla da je on na kraju svita, a on je meni odgovorija da je meni sve vanka Splita- kraj svita. I sad se ja mislin jesan li ja stvarno takva malomišćanska tupoglavica?
Pa nije moguće, ja san ipak žena koja je vidila svita! Bila san i do Solina, a i do Trogira! Šta će on meni govorit!
I ovin puten mu poručujen da san prošla pola svita! I zato, ne mičen više majci iz Splita!
I evo mu roge!
Nije još gotov post, di ste poletili sa komentariman, hehe.
Tila san još reć da ovo vrime puca u kosti i u glavu. A sad, drugovi, pesma!
sad san se sitila Nove godine u Zabregu sa mojon rodicom M. i našon prijatejicon I.
Bile smo samo nas tri i slušale smo skoro cilu večer ovo:
Plesale i pile i pivale idiiii idiii nesaaniceeee da ne viiidiiin tvoojeeee liceeeeeeeeeee....
Tila san van pisat o svojoj rodici još malo, al' mi je upravo zapritila da bi mi to bijo ujedno i zadnji post u životu.
Post je objavljen 24.03.2009. u 20:18 sati.