31.03.2010., srijeda
Ranjene ptice
|
Nnnda. Najgore je prošlo. Sad je opet dobro i svijet je na svome mjestu. Kako i treba bit. Sada imam dva tjedna mira. Vaga se popravila. Ja i dalje pušim. A ne bih trebala. I to me muči. Smanjeno pušim, dozirano , no ipak nisam još došla u redove nepušača. Vaga mi se smješka. To me veseli. Više manje sam izolirana jer sam tako odlučila bit. Jer ne mogu držati referate o tome kako mi je. Ko god nazove ili koga god sretnem pita me kako sam. Ako kažem dobro, što i jesam to nije dobro. Nije dovoljno dobro. Pa moram u detalje. A neće mi se. O da mi je nekud pobjeć. Zato se družim sa ljudima koji pojma nemaju tko sam ja i što sam. Njima sam "dobro". Svi ostali nemaju blagog pojma kako bi se ponašali samnom. Pa iznalaze različite načine i koprcaju se. A to se osjeti. I onda to zaboli. Jer shvatiš da si "drugačiji". A nisi. Samo njima jesi. Zato je najbolje bit sam. Odmaknut se. |
26.03.2010., petak
Ranjene ptice
|
I dalje imam frizuru vojnika američke mornarice. To sve strči prema gore. I baš sam si već dosadna. Pak razmišljam da se prefarbam u plavo. Mislim tih par centimetara. Ili da kupim uniformu???!! Jer reda mora bit! Kad se sutra probudim odlučit ću što od toga dvoje učinit. Ili bit plavuša ili bit američki specijalac. |
22.03.2010., ponedjeljak
Ranjene ptice
|
Eto. I tosam odvalila. Malo mi bilo previše. No to je sada iza mene. Ovoga puta bilo je , ajmo reć ozbiljnije. Ali dobro, sve je to sada iza mene. Ostavilo me u bolnici mada sam se rukama i nogama borila da me se pusti doma. No ne moš ti. Onda sam rekla doktorici "danas vas ne volim". Pa sam odležala dva dana u društvu novih. A ti su najgori jer te ižmiču. Nemaš kud pobjeć. Pizdila sam, ludila, ništa mi nije koristilo. Još je bilo dobro dok smo bile same u sobi, ali kad su došli na televiziju. Ma za poluditi. Za poludit. Onda sam brisala van, ali i vani te dočekuju novi. Jedan mi se upucavao "to da sjedim bliže vama". "Jel se vi to meni upucavate?". "Da , kaže on" "Premlada sam za vas" "A onda ništa". I tako. Nemaš kuda. Ne priča ti se, ne komunicira, hoćeš svoj mir a od mira ni m. Upadi u 6 ujutro. Toplomjer. Inekcija. Buđenje u 6 ujutro sa inekcijom u guzu mi baš nije neko naročito buđenje. Doručak u 9, do tada gladuj. Ah. Sve je to podnošljivo, najnepodnošljivije je što te stalno netko nešto ispituje. Nedjelja. Plemenski dolasci. Taj dio me najviše iritira, nemaš se kuda sakriti. Diljem lijepe naše ljudi se spremaju plemenski dolazit u bolnicu. Pa ih dođe po 16-ero zajedno i jadnog bolesnika ispile do krajnjih granica. Sve to naša kultura. No dobro. Doma sam, imam svoj mir i to je sad najvažnije. Ostalo zaboravljam. Ostavljam iza sebe. |
18.03.2010., četvrtak
Ranjene ptice
|
Tja. Mislila sam da idem samo na inekciju, na kraju je ispalo da je procedura onakva kakva treba bit. Ne znam što mi je bilo da sam mislila da ovaj put neće. Valjda sam se malo previše opustila. A valjda sam i puno bajki čitala. I tako dođem , stupim u sobu sestara , kažem „dobar dan, ja sam došla na inekciju“. „E neće to tako „ kažu mi. Ter mi pokušaju izvadit krv. Diš ti izvadit krv nekom ko nije bio spreman za vađenje. Di pitam ja vas? Pa smo se mučili. I moje vene, i moja krv, i ja, i sestre. Onda sam rekla „odo popit kavu pa se vratim“. I put kafića. Dođem do kafića, a istoga više nema. Nema! Onda uzmem cigaretu, al upaljača nigdje. Pa hodam s tom cigaretom u rukama i tražim nekoga tko puši. Mislim budale! Tražim po bolnici nekoga tko puši?!?!?!? Onda shvatim pa izađem van kruga bolnice i vidim ženu u autu . Priđem. Ona je već izvadila upaljač pa mi ga pruža. Onda popušim cigaretu, sva zgrčena, strah, strah…bemti vađenje krvi. Onda se kao hrabro vratim. Kažem „spremna sam, hoću sestru Luciju“. Ona najbolje vadi, kod nje ništa ne osjetiš. I evo, dovelo mi sestru Luciju, svijete zahtjevna sam znam, al kad me tetoše i paze pa neka iskoristim. Onda je sve išlo. Lucija je Lucija. Što jes , jes. Onda je došla moja doktorica pa rekla „e ovako ste se trebali ošišati odmah baš ste zgodni“. Pa je došao doktor pa je pitao kako sam. Pa sam ga pitala "vi se mene sjećate?" "da pregledao sam vas". Eh, tu sam se raspala. Mislim nisam broj. Pa sam mu rekla da imamo iste frizure. Onda su malo svi pričali samnom (hvala im) , onda rengen i EKG. Čovječe, ljudi ko u priči. Gužva, gužva , gužva. No ja sam bolnički pacjent, na mojem papiru pište HITNO, pa sam nekako smireno dremuckala čekajuć. Stolice udobne, zatvoriš oči i dremuckaš. Brzo to ide ako nisi nestrpljiv. A ja nisam bila, jer vađenje krvi je iza mene, sve ostalo mogu podnijet. Onda na prijemni da predam uputnicu i prijavim se u bolnicu. Onda hvataj doktora. E to je već problem. Moraš imat oko sokolovo, bit prisutan i bit okrutno brutalno bezobrazan. Jerbo inače ništa nećeš postić. Pa sam tako, vidjevši ga izdaleka stala na njegov put. „Doktore, sad mene morate pregledat“. Što će jadan. Pa kaže „ajde idemo“. Onda moraš čekat svoju doktoricu da ti kaže kako i kad ćeš na kemo i da li hoćeš. A budući da me pohvalila za frizuru „ima lijepu glavu, trebala se tako ošišati ranije“ mislim eto, malo da mi digne moral (a o lijepoj glavi neću, sva je četverouglasto uglasta, al dobro prihvatila sam kompliment jedva čekajuć da mi netko nešto lijepo kaže, ja sam ko crna rupa što se komplimenata tiče, samo ih gutam i nikad dosta. Mislim nikad ih ni nema..:)), to ju sve više i više volim, pa mi čekanje nije teško. Doktorica mi je stvarno, ali stvarno predivna. Evo ovim putem joj zahvaljujem na svemu. Ona vjerojatno nije ni svjesna dubine moga obožavanja i dubine moje zahvalnosti. (Ponaša se kao da sam ljudsko biće i mislim da joj je stalo. Zato sam joj zahvalna i zato ju volim). I onda mi reklo „dežurna sam danas pa ću pogledati nalaze. Vi navečer inekciju, sutra dođite na inekciju , a možda vam promijenim proceduru pa idete u ponedjeljak“. Pa ti znaj! Bemti. Onda smo otišli na kavu. Pratnja i ja. Meni to ko izlazak. Pa smo malo skitali po dućanima, popili kavu, gledali ljude okolo. Pričali. Čekajuć sutra… |
04.03.2010., četvrtak
Ranjene ptice
|
Nnnnda. Dosta je bilo psiholoških samoanaliza. Sad idem trajat. I malo odmorit mozak. Od kaosa koji je u njemu. Treba se pripremit za iduću kemo. A kaos na kaos...nebu dobro. Stoga si dajem veliki odmor. Od svega. |
Ranjene ptice
|
Jučer sam bila zločesta. Zato što me povrijedio jedan postupak. Neke riječi. Preosjetljiva sam znam, nisam objektivna. Nisam iskrena prema sebi. Ne želim biti zločesta. Jučer sam se ispuhala, pokazala onaj dio sebe koji mi baš nije po volji. Što ću . I to sam ja. Jutros eto usisavam (jupi mogu) i razmišljam kako ipak nisam baš sto posto u pravu. Kako gledam samo svoju stranu, gunđam i ljutim se, a ne pokušavam sagledati i drugu stranu. Druge ljude i njihove dobre namjere. I tako dođem do zaključka da sam i sama pomalo kriva što se osjećam usamljeno. Sad, istina je da ne znam kako bih drugačije postupila kad bi sve morala ponoviti ali možda postoji način. Poslije kemoterapije jako si agresivan. I sve ti smeta. Vidiš samo sebe i boriš se sa sobom unutra. To je rat sa samim sobom. Pokušavaš opstati u glavi. Jer glava ti je prepuna. Treba ti odmor, treba ti smirenost a toga nemaš. Osjećaš da ćeš puknut. „kemoterapije su teška agresija na organizam“ reklo nam tamo (hvala bogu da je netko nešto rekao) „organizam se bori protiv te agresije“. I sad. Okolina to ne razumije. Okolina se ljuti. Okolina ti zamjera. Okolina ne želi shvatiti da je to jače od tebe. Okolinu ne zanimaš takav. Okolina te želi normalnog. Okolini ne odgovaraš takav kakav trenutno jesi. Budući da se nosiš sa samim sobom nemaš se snage nositi sa okolinom kao što bi se nosio da nisi bolestan. I očekuješ od njih da će razumjet. Da će shvatit. Nekima si i rekao „čuj, poslije ću biti agresivna i naporna, molim te razumi i pretrpi me“. Neki shvate. Većina ne. I onda postanem tužna. Osjetim se odbačenom. Nemam snage, kao u dobra vremena , reći sebi „ma imaju najbolje namjere“. Nego me to naljuti. Pa postanem još agresivnija. I to je zatvoreni krug. Jedino što ti preostaje je da čekaš da prođe. A prođe. Sve prolazi. Sam si sa sobom u svojoj glavi. To je ono najgore. Nitko ne razgovara s tobom svi te se boje. Osuđen si na sebe. Osuđen si na hrpu misli koje ne možeš zaustaviti. Mozak ti je u kaosu. Taj dio prolazim dobro i ok. Osuđena sam na samu sebe cijeli svoj život, navikla sam već na sebe, nije mi to preteško. Teško mi je što okruženju ne mogu reći da mi nisu potrebna pametovanja (dovoljno sam pametna i sama), niti fraze, niti čavrljanja, niti neiskrenosti, niti sažaljenje (e to me najviše pogodi), niti uzdisanja. Ako ja ne uzdišem ne dozvoljavam ni da to rade drugi. Ne kukam, ne žalim se , pa to ne želim ni da mi drugi rade. Ne želim da pričaju da sam jadna, da …ma svejedno…želim svoje dostojanstvo. Bolesna sam ali nisam glupa. Bolesna sam ali nisam nemoćna. Bolesna sam. I znam što mi treba. Kada to zatražim želim to i dobiti. Jer sam to zaslužila. Teoretski naravno. Jer u praksi riječ „dostojanstvo“ još nije ušlo u naš hrvatski jezik. Ne znau mu se značenje. Nnnnda. Što sam ono htjela reći? Aha. Htjela sam reći da iako sam bolesna želim da me se poštuje. Da se poštuje moja volja, da se poštuju moje misli, da se poštuje kad nešto kažem. A ne da mi se nameću stavovi jer ja sam kao bolesna pa sam usput i glupa. I tupa. I nemam pojma što radim. I ništa ne vidim. Je moš mislit. Sve vidim. Sve znam. Sve pratim. Želim sudjelovati ali me se odbacuje. „Ne želim te opterećivati“ je najčešća rečenica koju čujem. Kao da sam bolesna u mozak. To me vrijeđa. Pa me se tako izolira. ( a došla sam do zaključka da u prijevodu „ne želim te opterećivati“ ima značenje „ne želim opterećivati sebe“). Ne znam koliko puta još moram ponoviti da ako sam bolesna to ne znači da sam glupa. Moj mozak radi. Radio je uvijek dobro i zdravo. A radit će i dalje. Kvocjent inteligencije mi je velik. Razum je zdrav. Što više mogu poželjeti? Pitam se o kvocjentu inteligencije okoline. Jako se pitam. Željela bih da se poštuje moj zdrav razum i rad moga mozga i da me se ne vrijeđa stavovima „bolesna je , jadna je, moramo joj pomoći“. Fuj! Pri čemu je ta pomoć nametnuta, onakva kakvom okolina smatra da meni treba BEZ DA ME IŠTA PITA. Fuj! Što se tiče poštovanja same sebe s time nemam problema. Što se tiče mojeg poštovanja drugih ljudi , s tim, na žalost, u zadnje vrijeme imam sve više i više problema. Ih. I opet sam zločesta. A u ovom postu htjela sam biti dobra i objektivna. Štoš, ne možeš sve. |
03.03.2010., srijeda
|
Najgora stvar s kojom se u bolesti moraš nositi su tuđa ponašanja. To nam je dalo ovo naše divno društvo u kojem se svi panično boje smrti, panično se boje bolesti, panično bježe od svega. Mi imamo crninu i oplakivanje. Neke kulture imaju bjelinu i ples. Mi imamo tragedije, jer nam je takav narod. Voli tragedije, voli dramaturgiju, voli biti patetičan. Voli pobjeći od sebe i raznih činjenica. Kad si bolestan onda si bolestan. I treba ti netko tko će ti pomoć. Ako hoće i ako želi. Ako neće i ako ne želi ti tu ništa po tom pitanju ne možeš napraviti. Pomoć se sastoji u društvu. U tome da se netko sa tobom ode prošetat. Da ti netko bude blizu. Da ti pomogne nositi jer ti ne možeš. Da priča s tobom. Da te pita kako si. Da ti eventualno pomogne usisati stan jer ti ne možeš. Da ti ponudi da će ti prošetat psa jer ti ne možeš. E takvu pomoć ja (još uvijek) nisam dobila. Jesam, lažem. Ima toplih ljudi. Ima onih koji puno ne seru nego nude konkretnu pomoć. Ima onih koji ti saštrikaju kapicu. A u stvari ih ni ne poznaješ. Ima onih koji ti ponude da će šetati psa. Ima onih koji ti naprave ručak. Ima. Malo pretjerujem. Ima onih koji se ponude da te voze mada ih nisi vidio 10 godina i sa tobom odrađuju čekanje i tvoju nervozu. Ima .. No jednako toliko ima onih koji puno seru. Koji naglašavaju svoja ega. Koji su neiskreni. Ti tu neiskrenost jako osjetiš jer si jako senzibiliziran. Prejako. Koji naglašavaju da bi oni vrlo rado. Jebem ti ja to vrlo rado. Oni bi rado ali ih nema. Gdje su? Kamo su nestali. Nije meni što su oni nestali, nego mi je što bi bili pošteni i jebeni. Što bi htjeli biti dobri. Što bi pred sobom htjeli ispasti ok. Što bi htjeli biti u miru sa svojom savješću. Pa onda kažu "ja sam baš htio" . Ili "baš sam mislio". I tu stanu. Što to meni znači što je netko nešto htio a nije napravio? Zar nisam u pravu kad kažem da je to neiskreno ? Nisam nikoga silila niti silim da bude samnom. Ne očekujem (mada bih rado) da netko čuči uz mene. No izgleda da to oni očekuju od sebe. A ne mogu. Pa da bi umirili svijest i mozak koji im radi punom parom "joj trebao/la bi nazvati levanticu" a ne nazove onda meni pred vrata guraju rečenice tipa "baš sam te mislila/o nazvati". Meni je to ljigavo. Oš oš neš neš. Što se tu ima filozofirat? Ako nećeš nitko ti neće zamjerit. Ako oćeš bit ću ti zahvalna. Ali ako hoćeš a u stvari nećeš onda ću biti tužna. I nećeš mi se više sviđati. No koga to briga na kraju krajeva?! Mene je briga. Dobila sam dakle na poklon hrpu tuđih ega. Hrpu tuđih strahova. Hrpu bijegova. Jer ja sam obilježena. Mene treba izbaciti iz društva. Sa mnom se ne priča, mene se ne pita kako sam i kako sam prošla ovu kemoterapiju. Ne. To se taji. O tome se šuti. Jer se drugi boje. Boje se suočiti . Boje se čuti. Boje se pitati „kako ti je prošla ova terapija?“. Boje se pitati „kako si?“. A ako se i usude to pitati, toliko im je teško slušati da idući puta više ništa ne pitaju. Boje se da bi im ti mogao oduzeti vrijeme. Jer oni imaju svoj život i njihovo je vrijeme dragocijeno. (no i moje je. Nebih oduzimala nikome njegovo vrijeme, kao što ni sada ne oduzimam. No cijenila bih 10 minuta razgovora samnom. Stvarno bih cijenila. Cijenila bih brigu. 5 minuta brige. Zaista bi cijenila. I mislim da bi me to podiglo. No toga nema.) Ja ne pričam. Nikome ništa. No eto da ipak kažem. Dobro sam. Ovu kemoterapiju prošla sam dobro, ako se to može nazvati dobrim. Usamljeno, kao što usamljeno prolazim zadnjih 7 mjeseci. Jer nikoga ne zanimam. Ili ću propast ili ću opstat. Ako opstanem bit ću primljena u društvo opet (pitanje da li ću ja htjeti u to društvo natrag, nešto sam o istome i naučila). Uh, veselja li. Primit će me natrag. Zaboravit ćemo da sam bila bolesna, nećemo o tome razgovarati, nastavit ćemo tamo gdje smo stali. A ja ću biti sretna i presretna da se mogu vratiti među takve ljude. Moš mislit. E nećemo se vratiti tamo gdje smo stali. Ja ću dalje svojim putem. Ako opstanem. Ako propadnem i bez mene će se svijet vrtiti kao što se i do sada vrtio. Samo se ja osjećam kao problem. Osjećam da mi nitko ne zna i ne želi pristupiti. Zbog čega bih se ja dakle veselila da se vratim takvim ljudima? Zašto zaboga? Čemu? Vratit ću se. Ali drugačija. I birati ću, o kako ću birati da ne vidim . Jednako kao što su sada izabrali da ne vide mene. Nisam ogorčena. Samo sam tužna. I usamljena. Učim. I shvaćam. Jaka sam. Užasno sam jaka. Kad sam sad ležala u bolnici razmišljala sam kako ću izbrisati ovaj blog. Kako je prevazišao svoju namjenu. Namjena mu je bila da izbacim emotivnu napetost iz sebe, jer inače bih bila pukla. (budući da s tobom nitko ne razgovara moraš se sa svime sam nositi. Pomoći niotkuda. Barem ne psihološke). Pomoglo mi je jer sam si pomoću postova uspjela posložiti kockice u glavi. No ne želim biti tema uz kavu. Ne želim da netko čita moju intimu da bi otišao pa u kafiću pričao o meni. Da bi govorio fraze i frazetine (kojih usput rečeno slušam svakodnevno. Odnosno više ne jer ih srežem u korjenu. /il pomozi ili šuti/). Ne želim biti vijest. I kad sam odlučila da ću prekinuti sa tim postovima došao mi je e-mail. Jedan lijep. U kojem je rečeno da ovo ipak nekome pomaže (osim meni samoj). Da ipak nadanjuje i da nije samo ispušni ventil. Hvala na tom meilu. Nije da mi je nešto lakše zbog njega. Maila mislim. Nije. No još ću razmisliti. Blog zahebava pa nisam mogla obrisati blog onda kad sam to htjela i kad sam se sa tom namjerom bila ulogirala. Nije išlo i bok. Neide ni sada. Vidjet ćemo. |
