27.04.2010., utorak
Ranjene ptice
|
Trajem. Pripremam se za iduću terapiju. Psihički. Fizički isto. Jedem sve što mi dođe pod ruku. Zovem se termit. Odmaram kad mogu. Kad ne mogu ne odmaram. I tako. idu dani. |
23.04.2010., petak
Ranjene ptice
|
"A zašto ste se vi ošišali?" pitao me Jan, moj susjed, moj mali četrnaestgodišnji prijatelj. "Zar ti se ne sviđa?" izvrdavam odgovor "Ali zašto ste se ošišali?" nastavit će on ignorirajuć moje protupitanje "Pa morala sam". "A zašto ste morali?" Takav je Jan. Ozbiljan, temeljit.Uporan. "Zato jer idem na terapije i rekli su da će mi od toga opadati kosa. Pa prije nego počne padati bolje da ju ja ošišam" odlučujem se naglo za istinu. "A hoće li opet narasti?" upita ozbiljno i pun nade "Hoće, kako ne" odgovaram vedro , ne tako puna nade. "Koliko još dugo Levant?" pita me moja nutricionistkinja. Ona koja mi radi dodatnu prehranu. "Ne znam, ne ovisi o meni, sve je individualno" "Znate, zaboravila sam vas na neko vrijeme. Ne javljate se, ja imam svoj život, jednostavno sam vas zaboravila" "Znam, mnogi su me zaboravili. Znam, ljudi imaju svoj život mene nema" "Javite se Levant. Ono vaše cvijeće buja. Bori se isto kao što se borite i vi. Vi ste borac Levant, pobijedit ćete to". "Nadam se " "Ne misiš da bi dobro bilo ići psihijatru na razgovor?" upita me moj dobar prijatelj. "Ne. Dobro se nosim sa ovim. Ono što me smeta su stalni razgovori o tome. Drugi su mi problem, ja sebi nisam. Neku udrugu možda" "Da. Udruge su dobre. Snimao sam dosta udruga. Idi tamo" "Bojim se, opet će se pričati samo o bolesti. A ja imam i zdravi dio. Taj zdravi bih htjela razvijati". "Ne. Tamo ti se ne priča o bolesti. Svi su isti. No tamo ti se može pomoći u nekom problemu oko kojeg ti vodiš brigu. Drugi znaju, netko ti može dati savjet a i ti nekome možeš pomoći. Najbitinije je što se družite. Najmanje se razgovara o bolesti jer ste isti. Nemate u stvari o tome puno razgovarati. " "Znaš Niko , ti si u pravu. Ako smo u istim govnima o tome nećemo razgovarati.Logično. Nisam tako razmišljala o tome. Hvala , imaš ti pravo. Otići ću". |
21.04.2010., srijeda
Ranjene ptice
|
Da mi je netko rekao ikad da ću se smješiti od veselja zato što usisavam rekla bih mu da je lupit u glavu. I to da je lupit u glavu na kvadrat eto to bih mu bila rekla. A ispalo bi da bi ta osoba bila u pravu. Pa bi se ja onda morala pokrit ušima preko glave, eto to bih morala. Sva sreća da mi to nikad nitko nije rekao ali činjenica je da sam danas usisavala stan. I smješila se. Zato što usisavam. Ili bolje reći zato što MOGU usisavati. A mogu i oribati kadu. Naglasak je na MOGU. I štednjak sam oprala. I smješila sam se od uha do uha. Ja mogu! Zadnjih sedam dana nisam mogla NIŠTA. Samo sam ležala i ležala. Nisam ni gunđala ali sam bila gunđava, mrzovoljna, odvratna. Spremna na svađu ako mi se pokaže mali prst. Ili bilo koji. Tako djeluju kemostatici. Doslovno te bace na koljena. Na podu si i izdržavaš. To je sve. Izdrži je ključna riječ koju si ponavljaš u dugim i mračnim satima. Vrijeme se vuče. Sati jedva prolaze. Ovaj put nisam bila u bolnici ni jedan dan nego me odmah poslalo doma. Hvala bogu da je. Doma je ipak ljepše. Psihički je ljepše jer , ma ne znam , mislim zato jer ti je ovo dom. Da sam stalno u bolnici onda bi mi bilo ljepše tamo. Najgore u stvari je malo ovdje malo ondje pa kroz neko vrijeme više ne znaš tko si i što si. Uglavnom, osjećam se strganom. Izgledam kao da je vlak prešao preko mene a zatim se vratio pa prešao još jedamput. Izgledam ispijeno i izmučeno. No nema veze. Ja sam danas usisavala!!!! To te ja pitam! |
