"A zašto ste se vi ošišali?" pitao me Jan, moj susjed, moj mali četrnaestgodišnji prijatelj.
"Zar ti se ne sviđa?" izvrdavam odgovor
"Ali zašto ste se ošišali?" nastavit će on ignorirajuć moje protupitanje
"Pa morala sam".
"A zašto ste morali?" Takav je Jan. Ozbiljan, temeljit.Uporan.
"Zato jer idem na terapije i rekli su da će mi od toga opadati kosa. Pa prije nego počne padati bolje da ju ja ošišam" odlučujem se naglo za istinu.
"A hoće li opet narasti?" upita ozbiljno i pun nade
"Hoće, kako ne" odgovaram vedro , ne tako puna nade.
"Koliko još dugo Levant?" pita me moja nutricionistkinja.
Ona koja mi radi dodatnu prehranu.
"Ne znam, ne ovisi o meni, sve je individualno"
"Znate, zaboravila sam vas na neko vrijeme. Ne javljate se, ja imam svoj život, jednostavno sam vas zaboravila"
"Znam, mnogi su me zaboravili. Znam, ljudi imaju svoj život mene nema"
"Javite se Levant. Ono vaše cvijeće buja. Bori se isto kao što se borite i vi. Vi ste borac Levant, pobijedit ćete to".
"Nadam se "
"Ne misiš da bi dobro bilo ići psihijatru na razgovor?" upita me moj dobar prijatelj.
"Ne. Dobro se nosim sa ovim. Ono što me smeta su stalni razgovori o tome. Drugi su mi problem, ja sebi nisam. Neku udrugu možda"
"Da. Udruge su dobre. Snimao sam dosta udruga. Idi tamo"
"Bojim se, opet će se pričati samo o bolesti. A ja imam i zdravi dio. Taj zdravi bih htjela razvijati".
"Ne. Tamo ti se ne priča o bolesti. Svi su isti. No tamo ti se može pomoći u nekom problemu oko kojeg ti vodiš brigu. Drugi znaju, netko ti može dati savjet a i ti nekome možeš pomoći. Najbitinije je što se družite. Najmanje se razgovara o bolesti jer ste isti. Nemate u stvari o tome puno razgovarati. "
"Znaš Niko , ti si u pravu. Ako smo u istim govnima o tome nećemo razgovarati.Logično. Nisam tako razmišljala o tome.
Hvala , imaš ti pravo. Otići ću".
Post je objavljen 23.04.2010. u 00:39 sati.