ponedjeljak, 09.08.2010.
system
Probudio me miris kave. Mama i baka razgovarale su za kuhinjskim stolom, trebalo mi je par sekundi da shvatim da sam zaspao na kauču. U prostoriji su se čuli samo tihi glasovi mame i bake i pucketanje vatre u peći. Volim vatru. Smiruje me. Kad sam sam kod kuće otvorim vratašca na peći i gledam kako drvo polako proždiru plamenovi. Mama mi je rekla da to ne radim jer bi se nešto moglo zaapaliti, da nije sigurno. Ali ipak to radim, samo što moram paziti da ne zaspim. Mama bi se jako ljutila da sazna. Mama i baka ponekad razgovaraju o tome da se boje za mene. Kažu da sam tužan. Možda i jesam. Ali zapravo ne volim govoriti puno. Strah me da ću reči nešto krivo i da će se onda ljutiti. Zato večinom šutim, što ih ponekad brine. A ni nemam prijatelja s kojima bih se mogao družiti, svi su ovdje stariji od mene i ponekad sam usamljen. Mama često radi cijeli dan i kad se vrati ja već spavam, često mi je žao što sam zaspao prije nego se vratila. Živimo na selu i okruženi smo prirodom. Zato volim gledati kroz prozor, pogotovo ljeti. Sve je zeleno i svijetli sunce i sve je tako mirno, zima mi se toliko ne sviđa, jer nema ptica i strah me da je mojem psu hladno u kučici. Mama kaže da mu je toplo, ali ja baš i nisam siguran, znam da bi meni bilo hladno. Sad je jesen i često pada kiša, mislim da se mojem psu ni to ne sviđa, ali izgleda sasvim zadovoljno kad ga dođem posjetiti. Često se s njim igram, iako kad pada kiša ne voli toliko trčati po dvorištu, izgleda da mu se snjeg više sviđa, što ne razumijem, možda je mama ipak u pravu. Možda mu ipak nije hladno kroz zimu. Mama je često u pravu. Ona veli da me voli i da uvijek moram biti dobar dečko i dobro se ponašati. Veli da dječaci bez očeva kad odrastu ponekad stvaraju probleme i da imaju problema s policijom, ali da sam ja dobar i da ja sigurno neču biti kao oni. Nisam shvatio zašto mi je to rekla i nisam joj ništa odgovorio. Često šutim. Zanimljivije mi je promatrati. Neki ljudi previše govore. Onda mi je dosadno pa odem gledati kroz prozor. Onda gledam ljude koji idu cestom i životinje kako se igraju i šumu i polja i aute kako prolaze. I osjećam se sigurno jer nitko ne vidi mene, a ja vidim sve. To mi je zanimljivo. Mama veli da uskoro idemo u grad. Da ćemo tamo živjeti. Veli da će mi tamo biti bolje jer ću upoznati puno djece i ići ću u vrtićs njima i tamo ćemo se igrati i neću biti sam. Ja volim biti sam. Bolje mi je nego kad sam s puno ljudi, ali možda je mama u pravu. Možda će mi u gradu ipak biti bolje. Pitao sam hoće li i pas ići s nama, ali mama veli da nemože, da je njemu tu ljepše i da će baka i djed paziti na njega i da ćemo se vikendom vratiti i da ću se onda moći igrati s njim. Nadam se da neću plakati kad ćemo morati otići. Onda je mama tužna, a ja to ne volim. Uostalom dečki ne plaču. Ne razumijem zašto cure smiju plakati, a dečki ne. Mislim da nitko nebi smio plakati. Bilo bi bolje da su svi sretni. Ali svi ne mogu biti sretni i nije mi jasno zašto. Kad me netko zadirkuje sam tužan, ali i ljut. Kad sam ljut volim trčati, onda se osjećam bolje. Sjećam se da sam jednom trčao preko polja kada je padao snijeg. Iako ne volim zimu bilo mi je zabavno i nisam uopće bio ljut. Samo sam trčao i ostavljao tragove u ravnome snijegu.
Bilo je hladno. I puhao je hladni vjetar. Svaki izdah je pratila magla, a oči su mi zasuzile zbog oštrog vjetra koji mi je grizao lice. Osjećao sam olakšanje i usporio sam u lagan hod. Samo sam šetao, bez cilja. Nisam želio razmišljati, samo sam želio uživati u trenutku, smiriti sve mišiće i pustiti hladnoći da prođe kroz moje tijelo i uspori rad srca. Kontrolirao sam disanje i namjerno ga usporavao, skinuo sam jaknu izvrnuo ju i opet stavio, kapu sam spremio u džep i nastavio šetati. Hladnoća izvrnute jakne spriječavala je svaku drugu misao osim oniha o toploj peći i šalici vrućeg čaja. Život je ponekad lijep. Ako u nečemu dovoljno uživamo i zaboravimo na sve. Samo što ponekad ne shvatimo koliko nam je bilo lijepo sve dok nam nije stvarno loše. I neko vrijeme je bila dovoljna utjeha da je mnogima puno lošije. Ali realno, mnogima je i puno bolje, a njih nikada nije bilo briga za one kojima je lošije. Ako meni nije toliko dobro, a opet mi nije ni toliko loše da nemam ništa za jesti, zašto bi prihvatio da mi je dobro onako kako mi jest i bio sretan s tim. Zašto ne bi posegnuo prema višem.
p.s. ovo je sam prva strana...
