- Sophie - čula sam poznat glas.

Knjiga koju sam držala u rukama pala je u travu. Prvi ispit, ispit iz Preobrazbe na razini OČI-ju održavao se idući dan. Sjedila sam na obali jezera i ponavljalala.

Glas je pripadao Ryanu. Sjeo je do mene u travu.

- Čuo sam Andromedu dok je govorila to prijateljici - rekao je. - Rekla joj je da te Alistair zaprosio.
- Ti bi od svih ljudi trebao znati - odvratila sam hladno - da ništa dobro ne može izići iz prisluškivanja.
- Zamijenila si me njime - ignorirao je što sam rekla.
- Ne, nisam. On nije nimalo poput tebe. To mu je plus, zapravo.

Čula sam njegov uzdah. Prepoznala sam još jedan zvuk. Rukom je čupao travu. Bio je ljut.

- Što želiš od mene? - prošaptala sam.
- Jesi li pristala?
- Zašto ti je to toliko važno?

Zgrabio mi je ruku za zglob i čvrsto stisnuo. Mislila sam da će mi kosti popucati.

- Jesi li pristala?
- Pusti me - zajecala sam.
- Jesi li pristala?! - povikao je.

Pokušala sam ga odurnuti, ali bio je prejak za mene.

- Boli me to - rekla sam mu.
- JESI LI PRISTALA?! - odjeknulo je perivojem.

Ako ga je itko čuo, nije na to obratio pozornost.

- Pusti ju - čula sam tih, prijeteći glas. - Istog trenutka.
- Ili što? - odvratio je Ryan.
- Ili ćeš iskusiti moj bijes na vlastitoj koži - odgovorio mu je Alistair glasom punim gnjeva.

Ryanovi prsti maknuli su se s mog zgloba.

- Skrivate to možda? - rekao je podrugljivo.
- Njen odgovor te se ne tiče - odvratio je Alistair grubo. - Tiče se samo mene i nje. Ti nemaš što tražiti u tome.
- Nikad te ne bih mogao zamisliti kao suprugu - dobacio mi je.

Nisam mu odgovorila.

- Jadno dijete - dodao je. - Prokleto kopile.

Čula sam tresak. Potom je nešto palo u jezero. Kapljice su me poškropile. Alistairove hladne ruke obuhvatile su moje.

- Idiote! - čula sam Ryanov uzvik.

Čula sam kako izlazi iz vode.

- Ostavi nas na miru - rekla sam mu tiho.
- Hvala Merlinu što je godina pri kraju - rekao je Ryan. - Više nikad neću morati gledati vaša ružna lica uokolo.

Čula sam korake kroz travu. Gubili su se u daljini. Potom su nestali.

- Kreten - zarežao je Alistair.

Nisam mu odgovorila. Namirisala sam knjigu i uzela ju u ruke.

- Što je? - pitao je pomalo iznervirano.
- Zašto te toliko smeta? - pitala sam ga. Znao je na što mislim.
- Zašto mu ti onda nisi odgovorila?

Da, uistinu. Zašto?

- Ne znam - odvratila sam.
- Želiš li ti to uopće?

Zaklopila sam knjigu toliko snažno da sam se stresla od jačine zvuka. Ustala sam.

- Ono što sam odgovorila, to sam i mislila - rekla sam, možda oštrije no što sam namjeravala. - Možda je to nešto što ti ne želiš.

Slijedila sam miris zemljanog putića što je vodio dublje u perivoj. Nisam čula korake; nije me slijedio.

- Ne bi trebala sama lutati perivojem - čula sam tih glas. - Nikada ne znaš što vreba uokolo.

Obavile su me tanke uzice i hladan prst prešao mi je preko obraza.

- Poznaješ me, zar ne? - rekao je glas.
- Voldemort - odvratila sam.
- Sophie Grieg upala je u zamku - nasmijao se. - Vječito na oprezu, ali sada je nepromišljeno odlutala. Zbog ljubavi. Ha!

Smijao se. Bio je to užasan smijeh. Odvratan.

- I što ću sada s tobom, Sophie? - pitao je. - Da te rastrgam na komadiće?
- Zašto? - pitala sam ga.
- Tvoja majka me pokušala ubiti. To ne prolazi nekažnjeno.

Pokušala sam se osloboditi uzica. On se ponovno nasmijao. Osjetila sam nešto hladno na svom trbuhu.

- Što ako - odmaknuo mi je majicu - malo zarežem - prislonio mi je nož uz trbuh - baš ovdje?

Potegnuo je nožem; kratki, plitki rez. Osjetila sam kapljicu tople krvi kako mi klizi niz trbuh. Potom mi je prislonio oštricu uz vrat.

- A ovdje?

Nasmijao se.

- Alistair si nikad neće oprostiti što ti je dopustio da odeš sama.
- Ovo nema veze s njim - prorežala sam.
- Ne? Zar ne misliš da će htjeti osvetu nakon što te ubijem? I vaše dijete?
- Ne bi se usudio.
- Misliš?

Hladna oštrica još uvijek je bila prislonjena uz moj vrat. Voldemort je smrdio na trulež i leševe.

- Pusti me - rekla sam.
- Ili što?
- Ili nećeš dobro završiti - čula sam Alistairov glas.
- Veliki junak dolazi u pomoć - nasmijao se Voldemort.

Hladna se oštrica odmaknula.

- Što ti misliš, tko si ti? - pitao je Voldemort. - Tko si ti da se boriš protiv najmoćnijeg čarobnjaka na svijetu?
- Nećeš ih ubiti - rekao je Alistair.
- Hoću. Potom ću ubiti i tebe. Možete svo troje uživati u paklu.

Prasak. Voldemort se nasmijao.

- Nisam li ti rekao da odeš, Tome? - čula sam dubok glas.
- Imam posla, Dumbledore - odvratio je Voldemort.
- Neću te ubiti, Tome. Odlazi.

Hujanje. Ponovno prasak. Voldemortov smrad je nestao. Topla, izborana ruka uhvatila je moju.

- Sophie, jesi li dobro? - pitao je Dumbledore.
- Gdje je Alistair?
- Ovdje sam - čula sam ga nekoliko metara od sebe.

Dumbledore je promrljao čaroliju i porezotina na mom trbuhu zacijelila je. Uzice su pale. Alistairove ruke smjesta su se našle oko mene.

- Žao mi je - šapnuo mi je u uho.
- I meni - rekla sam.
- Nisam te smio pustiti da odeš.
- Gdje je Voldemort?
- Ne znam. Dumbledore...
- Voldemort je daleko - prekinuo ga je Dumbledore. - Detalji su nepotrebni. Ostat će ondje neko vrijeme.

Šuštanje trave. Dumbledoreov miris se izgubio.

- Jesi li sigurna? - pitao me Alistair. Znala sam na što misli.
- Jesam. Jesi li ti siguran?
- Sto posto.

Njegovi prsti dotaknuli su moj obraz. Bili su hladni i zapravo mi je to godilo.

- Želim vidjeti taj dan - rekla sam mu.
- Naravno da želiš. Od tebe drugo ne bih ni očekivao.

Na trenutak sam se zapitala je li doista pametno da to učinim, no znala sam da jest. Na kraju krajeva, voljela sam ga. Nije li to bilo jedino važno?