|
- Kako mu je uspjelo? - pitala sam zapanjeno.
- Kako mu je što uspjelo? - pitao je Ryan.
Nisam mu odgovorila. Umjesto toga, krenula sam prema muškim spavaonicama. Uspela sam se uz stube. Znala sam da je u hodniku s muškim spavaonicama Alistair spavao u trećoj spavaonici s lijeva. Prelazila sam rukama preko vrata. Pokucala sam na treća.
Nije bilo odgovora. Ušla sam.
- Teško mi je pronaći te ako ništa ne kažeš - rekla sam. Znala sam da je ondje sam.
- Ovdje sam - rekao je Alistair.
Krenula sam prema njegovom glasu i naletjela na njegovu ruku. Primila sam ju svojom. On me privukao i sjela sam na krevet preko puta njega.
- Kako? - pitala sam.
- Tako te ja vidim - rekao je.
- Ne možeš me tako vidjeti - rekla sam.
- Ne, Sophie - rekao je. - Ti se ne možeš tako vidjeti.
Ustao je. Brojala sam korake. Jedan, dva, tri. Stao je kraj prozora. Nisam se micala. Zavladala je šutnja.
- On te ne može tako vidjeti - rekao je nakon nekog vremena.
- Tko?
- Ryan.
Bila sam iznenađena tim odgovorom.
- Kakve sad Ryan ima veze s tim? - pitala sam ga.
On nije odgovorio već je ponovno sjeo na krevet i uhvatio me za ruke. Smrznula sam se. Bila sam prestrašena. Nisam se mogla ni pomaknuti. On mi se sve više približavao. Osjećala sam njegov dah na svom licu.
Poljubio me.
- Nemoj, molim te - rekla sam. Osjetila sam suzu kako mi klizi niz lice.
- Zašto? - pitao je i ponovno me poljubio. Odgurnula sam ga i ustala.
Sada su mi niz lice klizile suze, jedna za drugom. Htjela sam otrčati, pobjeći, ali nisam se mogla ni pomaknuti.
- Zar ne ideš? - pitao me i ustao. Uzeo mi je lice u ruke.
- Ne radi mi to - rekla sam i pokušala okrenuti glavu od njega. Nije mi dopustio.
- Jedno mi nije jasno - rekao je. - Što vidiš u njemu?
Napokon mi je došlo do mozga da moram otići. Snažno sam ga odgurnula i potrčala prema vratima. Otvorila sam ih uz tresak i počela trčati niz stepenice.
- Sophie! - čula sam Ryanov povik. U trenutku sam bila u njegovim rukama. Pokušala sam zaustaviti suze, no nisam mogla.
- Sophie? - rekao je nježno. - Što se dogodilo?
Odmahnula sam glavom.
- Prestrašila si me - dodao je. - Uvijek me strah dok trčiš.
Nisam odgovorila.
- Što se dogodilo? - pitao je.
- Ništa - rekla sam drhtavim glasom i nastavila plakati.
To što sam uvijek voljela kod Ryana je bilo to što nikad nije gnjavio. Naravno, nije vjerovao da je "ništa" istina, ali nije me gnjavio time. Znao je da ću mu reći kad se smirim ako je toliko važno, a ako mu ne kažem da je to ipak nešto osobno.
Podigao me u naručje i odnio me u moju spavaonicu. Položio me na moj krevet i legao kraj mene. Ja sam i dalje plakala. Glava mi je bila naslonjena na njegova prsa. On me nježno gladio po kosi.
- Hoćeš li se buniti ako zaspim? - pitala sam ga tiho.
- Neću - odgovorio je i poljubio me u čelo. - Samo spavaj.
(...)
Ujutro sam se probudila, a on je još uvijek ležao kraj mene. Znala sam da je budan jer nije disao onako kako diše dok spava. Ipak, čekao je da se ja probudim. Nije otišao.
- Dobro jutro - rekla sam i sjela u krevetu.
Nije odgovorio.
- Što je? - pitala sam zabrinuto.
- Moram razgovarati s tobom - rekao je i uzdahnuo. - Sjećaš li se mog obećanja? *
*obećanje s kraja prvog posta
- Da - odgovorila sam pitajući se kamo to vodi.
- Ako želiš... mogu ga ispuniti.
Odjednom sam osjetila takav entuzijazam da sam uskliknula. Moći ću vidjeti! Ja koja to nisam mogla cijeli život!
- Smiri se, Sophie - rekao je Ryan. - Neće biti lako... ni ugodno.
- Kako to misliš?
Bila sam zbunjena. Moći ću vidjeti. Zar postoji neki argument koji bi me mogao pokolebati? Ili njega?
- Vidar u Sv. Mungu s kojim sam razgovarao rekao je da će morati koristiti neke dijelove bezjačke medicine, no da mu to nije problem - nastavio je.
- Prijeđi na stvar, molim te - već mi je polako išlo na živce ovo "pripremanje". Zašto već jednom ne kaže što ima?
- Boljet će te.
Bila sam iznenađena ovime.
- Pa što onda? - pitala sam.
On je ustao s kreveta. Prišao je mjestu s kojeg je dolazio zark. Prozor.
- Nije ti jasno, zar ne? - pitala sam ga.
Ustala sam i prišla mu. Uhvatila sam ga za ruku.
- Zatvori oči - rekla sam mu i pustila njegovu ruku.
Odvela sam ga do sredine sobe i zavrtjela ga pet puta.
- Gdje si? Što je iza tebe, što ispred tebe? Gdje je moj krevet? - pitala sam ga.
- U tvojoj i Lucynoj sam spavaonici.
- Možeš li izaći iz nje? Znaš li gdje su vrata?
- Negdje - odgovorio je. - Ali ovo nije pošteno. Ti možeš pronaći vrata jer znaš kako mirišu i tako je sa svime.
- Sa svime? - pitala sam. Pokušavala sam ostati smirena.
- Pa da - odgovorio je. - Znaš kako miriše koja vrsta drveta, možeš namirisati i mene i Lucy i mnoge druge koje poznaješ sa velike udaljenosti. Možeš pronaći knjigu po mirisu papira i korica.
- Zanimljiv primjer. Knjiga. Koja?
- Pa piše.
- Recimo da je tvoja knjiga. Da ja ne mogu znati što piše.
Nije odgovorio.
- Većina knjiga miriši jednako. Većina učenika zbog mirisa pelerina miriše veoma slično. Većina vratiju su napravljena od istog materijala kao i ormar i kreveti - rekla sam.
- Naviknula si se snalaziti u ovoj prostoriji - odgovorio je.
- Ti si u ovoj prostoriji bio dovoljno puta da znaš pronaći nešto u mraku, zar ne?
- Ali ovo nije mrak - rekao je.
- Ne, Ryan, tebi nije - odgovorila sam hladno i okrenula se prema prozoru. Lagan povjetarac mi je puhao lice. Ponovno suze.
Prišao mi je i s leđa me zagrlio oko struka.
- Ne znaš kako je to uvečer zatvoriti oči i ujutro ih ponovno otvoriti bez ikakve promjene. Pitati se je li ovo uobičajen mrak ili samo spavam. Je li ovo sve uobičajeno ili sam već mrtva - rekla sam kroz suze.
Nije ništa rekao.
- Ne željeti se probuditi - protisnula sam.
- Pssst - šapnuo mi je tiho na uho.
Okrenuo me prema sebi.
- Nikad - rekao je. - Nikad nemoj ni pomisliti takvo što.
Poljubio me.
- Shvatio sam što mi želiš reći - dodao je. - Vidar je rekao da nas može primiti već popodne.
Već popodne???
- Isto tako je rekao da budeš naspavana - rekao je Ryan. - Dakle, u krevet.
Smijao se. Čulo mu se u glasu.
(...)
- Oprosti što te budim - čula sam Ryanov glas. - Moramo krenuti.
Ustala sam i primila ga za ruku. Polako me odveo van i u Hogsmeade. Odande smo se aparatirali u Sv. Mungo.
Tada sam prvi put bila u u Sv. Mungu (osim kad sam rođena). Očekivala sam da će smrdjeti na sredstva za dezinfekciju i zavoje kao i bezjačke bolnice, ali nije bilo tako. Sv. Mungo je mirisao... pa, čudno. Neugodno i istovremeno ugodno.
Ryan me poveo uza stube koje nisam brojala. Bilo ih je tridesetak. Tada sam čula otvaranje teških hrastovih vrata.
- Ah, gospodine Silver - čula sam glas. - A ovo je gospođica Lee, zar ne? - protresao mi je ruku.
- Da - odgovorio je Ryan. - Nadam se da ne kasnimo.
- Nikako, nikako - odgovorio je vidar. - Upravo na vrijeme.
Počeo je otvarati i zatvarati ladice. Potom je bacio nekoliko papira na stol.
- Dakle, da vidimo... - mrmljao je sebi u bradu. - Oh, oprostite, nisam se ni predstavio. Ja sam Garret Ashdown - ponovno mi je portresao ruku.
- Sophie - odgovorila sam.
- No, dakle - rekao je. Čula sam šuškanje papira. - Dakle, Sophie, moram ti postaviti neka rutinska pitanja.
- U redu - rekla sam pitajući se kamo to vodi.
- Jesi li alergična na neki lijek?
- Ne.
- Imaš li neku bolest zbog koje u određenim vremenskim razmacima moraš uzimati lijekove?
- Ne.
- Jesi li trudna?
- Molim?
- Oh, oprosti. Pretpostavljam da nisi, ali moram pitati.
- Nisam.
Čula sam kako se smiješi. Bio je, sve u svemu, veoma simpatičan.
- U redu - rekao je. - Sada ću te odvesti u tvoju sobu i objasniti ti kako će teći postupak.
- Moram li ja gledati? - pitao je Ryan sumorno.
- Vidjet ćemo - odgovorio je Ashdown. - Mislim, možda bi Sophie htjela da budeš uz nju.
Ryan me uhvatio za ruku. Čula sam kako Ashdown otvara vrata te nešto niže niz hodnik zvecka ključevima. Ponovno otvaranje vrata. Ryan me na trenutak zaustavio.
- Jesi li apsolutno sigurna da to želiš? - pitao me ozbiljnim glasom. Kimnula sam.
Ryan me uveo u sobu te me odveo do kreveta. Sjela sam.
- Dakle, da ti objasnim kako će to izgledati - rekao je Ashdown. - Istražio sam pomno tvoj slučaj jer je tvoja datoteka ovdje od tvog rođenja. Postoji čarolija kojom se tvoja sljepoća može ispraviti. Poanta je u tome da ćete kapci peći iznutra kao živa vatra, a ti se za to vrijeme ne smiješ pomaknuti ni milimetar.
- Koliko dugo će me peći? - pitala sam.
- 24 sata - odgovorio je. - Još uvijek možeš razmisliti.
- Jeste li sigurni da će upaliti?
- To je isto dobro pitanje - odgovorio je. - Ne znam. Ta teorija nikad nije isprobana. Zato te molim da ništa ne očekuješ, kako se ne bi razočarala.
Zamislila sam se.
- Ja ću sada otići u svoj ured - rekao je Ashdown. - Mislim da biste trebali razgovarati o tome.
Čula sam zatvaranje vrata.
- Sophie - rekao je Ryan tiho i uhvatio me za ruke.
- Kako će to tebi izgledati?
- Nije problem u čaroliji - odgovorio je. - Moraš biti vezana. Morao bih te gledati kako se... koprcaš u agoniji.
- Oh.
Spustila sam glavu prelazeći prstima druge ruke preko njegovih ruku oko moje. Izvukao je jednu ruku i nježno mi podigao glavu.
- Ovo je nešto što želiš, zar ne? - pitao me.
- Da - odgovorila sam. - No je li ovo nešto što mi želimo?
- Obećao sam ti, nisam li?
- Jesi - odgovorila sam.
Poljubio me.
- Uz tebe sam, Sophie - rekao je. - Što god se dogodilo.
Duboko sam udahnula.
- Zovi ga. Spremna sam.
|
