|
Sjedila sam na krevetu ispruženih nogu i čitala Lovca u žitu. Bila sam sama u spavaonici, no ubrzo sam čula otvaranje vrata.
- Opet čitaš to sranje? - pitao je Ryan. Sjeo je kraj mene i poljubio me u obraz.
- Što ti imaš protiv Holdena? - usprotivila sam se.
- Ništa - odgovorio je. - Osim što je kreten.
Odložila sam knjigu na noćni ormarić.
- Subota je - rekao je.
- Da, i?
- Zaboravila si svoj dogovor s Alistairom?
- Oh, sranje! Gdje je on?
- Smiri se. Dolje je. Čeka te.
Ustala sam s kreveta i pošla prema ormaru.
- Eh, da, rekao je da nije važno što ćeš odjenuti jer će crtati olovkom - dodao je Ryan. - I da bi radije da si jednostavno obučena u traperice i pamučnu majicu.
Uzdahnula sam.
- Još uvijek mi nije jasno zašto Andromeda ne može pozirati - rekla sam.
- Nagađam da Alistair ima tisuće portreta svoje sestre - rekao je Ryan. - Uostalom, da sam ja na njegovom mjestu i ja bih te htio crtati - dodao je zagrlivši me s leđa.
- Ti si subjektivan - rekla sam.
- Pa što onda? - rekao je i poljubio me.
(...)
Spustila sam se niz stepenice u društvenu prostoriju. Istog sam trenutka osjetila nečiju toplu ruku. Prepoznala sam linije Alistairovog dlana.
- Tvoja kosa... - rekao je zbunjeno.
- Što je?
Podigla sam ruku prema svojoj kosi, no on ju je zaustavio.
- Ne diraj ništa - rekao je Alistair. - Savršena je. Valovita.
- Nikad nije valovita - odgovorila sam zbunjeno.
- Znam - odgovorio je zaneseno. - Nema veze. Super je.
- Imam ja ideju - čula sam Andromedin glas.
- Kakvu? - pitao je Alistair.
- Okreni se, Sophie - rekla je.
Okrenula sam se i osjetila kako mi veže kosu.
- Još uvijek nešto nedostaje - rekla je Andromeda.
- Biseri - rekao je Alistair. - Bez sumnje.
Znala sam. Znala sam da će htjeti tako nešto. Izvukla sam nisku bisera iz džepa i stavila ju oko vrata.
- Savršeno - Alistair je prošaptao. Nasmiješila sam se.
- Ovdje? - pitala sam. - Ili negdje drugdje?
- Soba potrebe - rekao je, još uvijek zapanjen.
Uhvatio me za ruku i vodio me kroz hodnike i uza stube. Tada me uveo u neku prostoriju koja je mirisala na vaniliju. Doveo me do stolca bez naslona. Sjela sam na njega. Bio je okrugao i visok. Stajao je uz otvoren prozor.
Alistair se odmaknuo i izvukao list iz svoje mape sa skicama. Čula sam otvaranje nečega za što sam prepostavljala da je njegova pernica i žurno razmicanje olovaka u potrazi za pravom.
- Sophie? - rekao je tiho. Okrenula sam glavu prema njemu.
- Molim? - odgovorila sam.
- Okreni glavu prema prozoru. Samo glavu, ne i ramena. Malo podigni lijevo rame. I primi jedan od bisera.
Učinila sam kako je rekao.
- Tako - rekao je i čula sam njegov osmijeh. - Ne miči se.
(...)
- Sophie? Sophie? - čula sam Alistairov glas. Trgnula sam se. - Gotovo je.
- Oh - rekla sam zbunjeno i ustala sa stolca. - Koliko je sati?
- Oko 8 navečer.
Kimnula sam.
- Sophie, jesi li u redu? - pitao me zabrinuto.
- Sve je u redu - rekla sam zamišljeno.
- Hajde, odvest ću te u društvenu.
Prihvatila sam njegovu ruku. Odveo me do društvene prostorije, kao što je i rekao. Ondje me Ryan zagrlio vjerojatno čim me spazio. Osjećala sam se kao kakav paket. Osmijehnula sam se na tu pomisao.
- Što je smiješno? - šapnuo mi je Ryan u uho.
- Ništa naročito - odgovorila sam. Poljubio me.
- Hej, Alistair - čula sam Lucyn glas. - Možemo li vidjeti crtež?
Čula sam kako Alistair otvara svoju torbu i pruža nekome komad papira. Potom sam čula užurbane korake uz stepenice koje su vodila u muške spavaonice te lupanje vrata.
- Što mu je? - pitala je Lucy.
- Rastresen je - rekla je Andromeda.
Ustala je sa fotelje i slijedila ga. Čula sam šuškanje papira u Lucynim rukama.
- I? - pitala sam ju za mišljenje.
Nije odovorila. Bez riječi je proslijedila papir Ryanu.
- Što je? - pitala sam, sad već pomalo iznervirana.
Ryan je uzeo moju ruku i stavio ju na papir. Točno sam osjećala crte koje je Alistair povukao olovkom. Znala sam da je crtež prekrasan. Mogla sam ga vidjeti u svojim mislima.
Na pozadini su se osjetile grube crte.
- Je li to oluja? - pitala sam Ryana. - Je li nacrtao kišu?
- Ne... - odgovorio je Ryan. - U stvari, ne znam. Ne djeluje tako.
- Što je toliko čudno na crtežu? - pitala sam.
Nitko nije odgovorio.
- Izgledaš... - napokon je progovorila Lucy. - Jedan dio crteža, tvoje lice, je obojen. Ostatak nije. I...
- I što? - pitala sam.
- Izgledaš kao da... gledaš u nešto. Kao da vidiš.
Prešla sam prstom preko nacrtanog oka. I zaista. Djevojka na crtežu je gledala. Bila je zanesena nečim što je vidjela kroz prozor. Možda djecu kako se igraju ili cvijeće na livadi ili...
Ne. Tada sam shvatila zašto joj je lice obojeno, a ostatk crteža taman. Prozor kraj kojeg sam sjedila dok sam pozirala bio je veoma malen.
Djevojka na crtežu je promatrala zalazak sunca.
|
