- Drugačija si.
- Kako?
- Ne znam... jednostavno jesi.
- Dugo me nisi vidio.
- Je li važno?
- Nije. Ne znam. Ponekad jest. Svašta se dogodilo.
- Gledao sam.
- I?
- Drugačija si.
- Jesi li bio ponosan?
- Na tebe? Ne. Ljubomoran.
- Zašto?
- Jer nisam tamo.
- Htio si biti?
- Bio sam. Ali nisam. Razumiješ li?
- Nije važno. Nisi morao biti.
- Ponekad je važno. Htio sam... više. Htio sam sve.
- To "sve" je opasno, rekla sam ti već.
- Ništa je opasnije.
- Nije, samo je neugodno.
- Oči ti se više ne smiju.
- Umorna sam. Pojma nemaš koliko. Ne znam jesam li ikada bila ovoliko umorna.
- I nemirna si. Mislio sam da će nemira nestati.
- Nemir me smiruje, zaboravio si.
- Ovo je drugačiji nemir. Kao da se moraš prisiliti da budeš ovdje. A nisi. Vidim ti u očima da nisi.
- Umorna sam, kažem ti. Umornija nego sam ikada bila. Pokušavam naći snagu. Znaš? Neku ideju od koje ću planuti ponovno.
- Žališ li?
- Ponekad. Ti?
- Ne. Ne bih da je bilo drugačije.
- Je li moglo biti?
- Da si usporila. Da si manje gorjela. Ovako si bila kao šumski požar. I bio sam nemoćan. Htio sam ti reći da staneš, da je prejako i preopasno za oboje. Ali ne bi stala, zar ne?
- Ne znam kako. Zašto me nisi naučio?
- Nije moje da te učim. Ali nije mi žao.
- Prošlo je puno vremena... jesam li ti postala običnom? Jesi li smislio što ne valja? Što bi da promijenim? Jesi li me počeo nerazumjevati?
- I dalje si ti. I dalje sam ja. Zašto me pitaš kad znaš?
- Da mi kažeš da je tako. Da mi bude lakše.
- Nisam ovdje da ti olakšam.
- Nisi mi rekao, zašto si ovdje?
- Moj je najveći problem što volim... ne, obožavam oštricu koja me ranjava. Sjećaš se toga? To si mi napisala.
- Ja sam tvoja oštrica?
- Ti si moja oštrica.