31.10.2008., petak

A jedan poziv mijenja sve....

Bilo je točno 10.43; znam to jer sam, u trenutku kad je zazvonio telefon, instinktivno pogledao na sat. Za rijet istinu, nije to baš neki sat, reklamni je (od AMEX-a) ali točno pokazuje vrijeme. Od kada sam stavio novu bateriju, mislim da je još točniji. A vrijeme koje je pokazivao u trenutku zvonjave telefona bilo je primjereno samo za objavu smrti.
Pogledao sam ženu s mog kraja kauča a ona je pogledala mene. Sa njenog kraja. Ja sam mislio «možda je netko njezin, njezini su skloniji». A ona…ona je vjerojatno mislila «vrijeme bi bilo da i njegov netko napokon odapne». Tko bi joj mogao zamjeriti?

- Smrt može čekati – mirno je rekla žena.
- Neka čeka, kurac će za večeru – odgovorio sam nervozno.

Ali telefon nije prestajao zvoniti. Zvonio je toliko dugo da su se u mene uvukle određene dvojbe: A možda nitko i nije odapeo? Možda je nešto gore? Možda zovu iz Pulsa? Naježio sam se od takve pomisli a odmah potom, odlučio prekinuti agoniju i javiti se.
Pravo za rijet, nije to baš neki telefon, PHILPS je, ali zvoni uvijek osim kad je prazan a čuje se i tad samo što ne zvoni nego pijuče.

- Da? – rekao sam zabrinuto netom što sam pritisnuo tipku sa zelenom slušalicom.
- Pojest će te mrak – čuo se odlučan, prijeteći muški glas.
- Moolim? – uzvratio sam ne vjerujući u ono što sam upravo čuo.
- Mrak. Pojest će te mrak – ponovio je muškarac.
- Zašto bi me pojeo, što sam mu učinio?
- ….
Muškarca s druge strane žice, očito je zbunio neuobičajeni odgovor. To je to moje jebeno prokletstvo. Nisam toliko obratio pažnju na sadržaj izrečenog, više me brinuo nelogičnost konstatacije. Zašto bi mene uopće išta pojelo? Mislim, tko bi se uopće poželio nahraniti mnome, ovako žilavim? Pa da je barem rekao «pojest će te rak» - to bih shvatio. Ali mrak?
Nekoliko sekundi vladao je muk ali muškarac se brzo pribrao.

- Prestani pisati scenarij o meni. Ovo ti je zadnje upozorenje.

Nije ostavio vremena za odgovor jer, već nakon izrečenoga, naglo je prekinuo vezu.

- Tko je? – ne bez straha upita žena, vidjevši da se nešto neuobičajeno događa.
- Antoan. Ne želi da više pišem scenarij o njemu.
- Kako to misliš? Antoan? Hoćeš reći netko se prepoznao u liku iz scenarija?
- Ne. Ovo je bio Antoan himself. Lik iz scenarija.
- Ali…ali – žena, navikla na svakojake nelogičnost kad sam ja u pitanju, odluči zanemariti tu, za nju, očitu nebulozu, pa nastavi:
- A kako znaš da je on?
- Znam. Jednostavno znam. Zvučao je baš onako kako bi ga ja opisao. Ako to nije dokaz…
- Hm, da. Naravno, naravno. I? Što ćeš sad? Nastavit ćeš pisati scenarij?
- Jasno da neću – rekao sam samouvjereno sjedajući na moj dio kauča.
- Nego?
- Nego….ništa! Oćemo gledati pornić?
- Može odgovorila je žena sa svog dijela kauča.

Pravo za rijet, nije to bio neki pornić ali…ali…
- 11:53 - Razjagori se!! (22) - (U)Tiskaj - #

28.10.2008., utorak

Scenarij za sapunicu - 3. i 4. dio

1. epizoda u kojoj Antoan dobija rješenje
2. epizoda u kojoj se Antoan sukobljava sa višim inspektorom Gradićem

3. i 4. epizoda objedinjene zbog praznika

KAKO JE ANTOAN TJERAO PRAVDU A ISTJERAO EPILEPSIJU

Popodne istog dana. Antoan okreće dobro poznati broj telefona. Nakon što se veza uspostavi, osmjehne se i počne:

- E rode. Kako je?
- ….
- Ma da, znam, znam…
- ….
- E jebiga, previše šećera….
- ….
- Ma previše ti je kad ti kažem. Ono grožđe ti je već bilo presla…
- …
- A dobro, kako hoćeš ali nemoj reći da te nisam upozorio. Nego pusti sad vino, znaš zašto te zovem. E… Ma onu moju zeru apartmančića što sam proljetos izgradio. Znaš ono sirotinje što sam mislio iznajmljivati? E pa vidi, sad mi došlo neko rješenje za rušenje.
- ….
- Ma baš za rušenje. Pa i ja sam bio u šoku, što da ti velim. Uglavnom, pođem ti ja tamo u taj ....
- ….
- E tamo, ona zgrada kod suda. Aha. Da. Da.
- ….
- Prostorno. Za prostorno uređenje i gradnju. Uglavnom, uletim u ured tog nekog inspektora ili štalijeveć da mu objasnim da je greška. Ali kurac moj rođo. Napao ti on mene da nemam neku dozvolu, da nije lega…legalizirano…i sve tako. A sve neki učeni glas, filozof pravi. Ma malo mi je falilo da ga ne zakačim štosom…
- …..
- Ma znam, znam…. Prošla mi je uvjetna ali isto sam pazio. Aha.
- E rode, vidi…ja sa njim više ni mrtav ne mogu. Ako ga još jednom sretnem ja ću njega direkt šakom u glavu. A kako znam da ti znaš tog šefa, mislio sam…
- …
- Ma znaš ga. To ti je onaj Nikola iz…
- ….
- Ee…tako je. Iz Čučavaca.
- …
- Misliš? E super. Daj molim te sredi mi to.
- …
- Ok. Ja čekam da mi se javiš. Doma sam. Ajde fala rode. Čujemo se.

Tri sata kasnije.

- E rode, ti si. Onda, što je bilo?
- …
- Ali…
- …
- Ali…
- …
- Dobro, razumio sam. Ok, ok..daj mi broj. Tri-dva-pet-sedam?
- …
- Tri-dva-pet-ŠEST-četri-jedan?
- …
- Dobro rode, fala još jednom. Ajde čujemo se. I opet ti kažem…dva kila šećera bit će ti previše….

Antoan spušta slušalicu, hvata se za bradu i zamišljeno promatra Generalićevu reprodukciju na zidu, odmah pored čahure sa umjetnim tulipanima. Očito neće sve ići tako lako kako se nadao.
Ponovo diže slušalicu i okreće zapisani broj. Smiješka se kao da je osoba s kojom namjerava razgovarati baš tu, ispred njega:

Gospodin Ružić? Ovdje Antoan, rođak od …
- ….
- E, da..tako je hehe. Ma rođak mi je rekao da vam se..
- …
- …javim, jer ćete mi vi sve to objasniti.
- ….
- U redu, slušam.
- …
- Aha.
- …
- Dva apartmana.
- ..
- Tako je.
- ….
- Ali…
- ….
- U redu, u redu, slušam
- ….
- Dooobro.
- …
- Legalizirati?
- …
- Hm, da…
- …
- Zahtjev? Kod inspektora Gradića? Ma moram li baš kod…
- …
- Da, da razumijem. On na tome radi. U redu, shvatio sam. Hvala vam. Oću, pozdravit ću ga.
- …
- Doviđenja. Hvala.

Sutradan. Opet u Uredu za prostorno uređenje i gradnju. Antoan zastaje ispred vrata višeg inspektora Gradića, namršti se kao da bi pljunuo njegovo ime na vratima ali odmah potom zatrese glavom, zakuca na vrata i uđe.

E, dobar dan. Evo mene jopet. Za one moje apartmane…


- Izvolite, što sada želite od mene? Nismo li to jučer razriješili – uvrijeđeno će inspektor.
- Ma rek'o mi tvoj šef da moram legalizirat – pomirljivo će Antoan
- Aha. Dakle, ipak je potrebno legalizirati, kao što sam vam već jučer rekao – samodopadno će inspektor.
- A, izgleda.
- A lijepo, dajte mi dokumentaciju.
- Evo, na! Reče Antoan i inspektoru preda jedan ispunjeni obrazac.
- Dooobro. Ostalo? – uzvrati inspektor pružajući ruku.
- Molim – iznenađeno će Antoan. Što ostalo?
- Ali ovdje imate samo zahtjev za legalizaciju?
- E bogati nego što? Pa zato sam i doš'o…da legaliziram.
- Ali..ali…gdje vam je ostalo…gdje vam je druga dokumentacija?
- Kakva sad druga? Jel' ti mene opet…? Jel' to zahtjev za legalizaciju?
- Pa jest..ali…
- Što ali…jel' ti ne želiš sad odobriti moj zahtjev?
- Ma nije u tome stvar, morate imati još puno toga. Ne ide to tako…jednostavno.
- Ma što moram imati? – uzvrati Antoan jedva suzdržavajući kipteći bijes
- Pa idejni projekt, geodetski elaborat, suglasnost susjeda.. – reče inspektor a onda posegne za podebljim dosjeom i pruži ga Antoanu – Evo, ovakvo nešto.
- Antoan uzme predmet u ruke, ovlaš gleda žutu košuljicu, okrene prvu stranicu a onda, kao da se sjetio nečega sa zadrškom obrati se inspektoru:
- Čekaj, čekaj…čiju suglasnost?
- Pa vlasnika susjednog zemljišta.
- Ma jel' ti to mene, iruda ti, zajebaješ? – naivno će Antoan još uvijek misleći da je riječ o nekoj zabuni.
- Molim vas, molim vas..ja vam samo govorim..
- Ma što mi govoriš, jebem li ti mlijeko…ma …jel' ti to meni hoćeš reći da ja moram onu kurvetinu Anitu pitat da mi dozvoli gradit moj rođeni apartman?
- Kakva sad Anita? Ne znam ja …mislim…pa zakon vam je …
- Ma koji zakon? Koji zakon jebem li ti zakon da ti jebem. Jesam se ja za to borio? JE LI TO HVALA OD OVE DRŽAVE OD KOJE NI KUNE NISAM DOBIO…Je li to..
- Smirite se, smirite se…to nema veze…niste… - inspektor pokušava smiriti sada već potpuno poludjelog Antoana.
- Što nisam…MA ŠTO NISAM NABIJEM LI TE…NISAM NI BIO BRANITELJ JEL' TAKO? Pa naravno…sad smo svi ionako ratni zločinici. Trebalo je pustiti ih da uđu u Grad i onda bi vi bili sretni…jel' tako ćato?
- Ma dajte….ne znam kako smo do toga došli..ja vam samo hoću reći …reći…..

U tom trenutku, viši inspektor Gradić jednostavno se sruši na pod, počne se nekontrolirano grčiti, pjena izleti na usta. Tupi udarac tijela o pod, čuli su službenici iz susjednih ureda koji su ionako prisluškivali, pa su se u trenu stvorili želeći vidjeti što se dogodilo.
Evo ga…pao…- zbunjeno će Antoan pokazujući rukama na inspektora – Ja do'šo legalizir….
- Ma maknite se čovječe…vidite da treba pomoć. Ljerka zovi hitnu brzo.
- Ali …ali…što ja imam….
- Ljerka brzo hitnu!!!

Viša stručna referentica Ljerka Uskoković okreće broj hitne, čeka a kada je dobila vezu počinje:
- Molim vas, imamo situaciju. Kolega se srušio…
- ….
- Da, da… na podu je. Na leđima. Trese se i nešto mu izlazi na usta… - uspaničeno će Ljerka
- ….
- Dobro….da, shvatila sam. Samo….da, da…razumijem. Samo požurite, molim vas. Požurite – dramatično će Ljerka i spusti slušalicu a odmah poslije toga doda:
- Brzo, okrenite ga na bok, tako je rekla doktorica. Okrenite ga na bok i brzo mu stavite nešto pod glavu.
U sobi je užurbano, svi bi nešto napravili ali se ne snalaze najbolje. Samo Antoan stoji sa strane, u ruci i dalje drži onaj predmet koji mu je viši inspektor dao netom što se srušio i promatra u nevjerici.
Onda dvojica kolega skoče, brzo okrenu inspektora na bok i počnu se osvrtati ne znajući što da mu stave pod glavu.
Najbrže se snašla Ljerka koja je sa inspektorova stola uzela jedan predmet i hitro ga namjestila inspektoru pod glavu. Međutim, nije dovoljno debeo, inspektoru glava i dalje visi. Ljerka se ogleda, to primijeti i Antoan i brzo dođe do nje pružajući joj predmet koji je držao u rukama. Ljerka i njega stavlja pod glavu i sada je sve u redu, inspektorova glava je u vodoravnom položaju, baš kako je doktorica i rekla.
I dok Ljerka i ostali nastoje smiriti inspektora koji se trese, Antoan sa zanimanjem promatra slinu koja se iz usta nesretnika slijeva baš na predmet koji mu je pod glavom. Antoan priđe bliže, nakrivi glavu zainteresiran a onda, na veliko iznenađenje, na košuljici predmeta uoči dobro poznato ime.
- Što li rođak radi u košuljici – bezmalo se iznenadi Antoan i baš u tom trenutku u ured utrče doktori iz hitne koji priđu inspektoru, oprezno ga okrenu, postave na nosila i odnesu prema auto Hitne pomoći. Za njim krenu i ostali zaposlenici, svi osim Antoana koji, iskoristivši trenutak nepažnje, sagne se i uzme onaj predmet koji je ležao pod inspektorovom glavom.
- A što vi ovdje radite – začuje se tada glas nepoznatog muškarca na vratima.
- Paa…ja…ja sam došao….ovaj…legal – zbunjeno će Antun čvrsto pri tom stiskajući predmet.
- Molim vas, vidjeli ste što se dogodilo – prekine ga čovjek – pođite kući i dođite drugi dan. Sada vam zaista nitko ne može pomoći.
- Da, da – složi se Antoan – u pravu ste i krene prema izlazu, čvrsto stežući predmet pod rukom.
Hodajući prema parkiralištu, Antoan je otvorio košuljicu predmeta i onako, na brzinu, vidio da se spominje čestica zemlje 234/2, 234/5 i 223/3 sve k.o. L. i gradnja velikog stambeno-poslovnog kompleksa. Nije bilo potrebno puno razmišljati da bi shvatio gdje se nalaze predmetne čestice.
- A tako dakle kume – Antoan će sebi u bradu. Ma jel' ovo moguće? Pa ako kumu ne mogu vjerovati kome ….mog – nastavi Antoan stavljajući ključ u bravu svog novog terenca……
- 08:19 - Razjagori se!! (6) - (U)Tiskaj - #

24.10.2008., petak

Scenarij za sapunicu - 2. dio

Dakle, da ne duljimo.
Oni koji nisu pročitali 1. dio - odmah na epizodu o tome Kako je Antoan dobio rješenje

Za ostale, evo nastavka:

Slijedeći dan. Jutro. 9.15. u Uredu za prostorno uređenje i gradnju. Antoan kuca a odmah potom, ne čekajući, ulazi u ured višeg inspektora Gradića.

- Dobri dan. Jeste l' vi za ovo – pokazuje Antoan rješenje i odmah nastavlja - Ja sam dobio ovo rješenje o rušenju. Ja ne znam ko je ovdje lud i koga vi, da prostite, zajebavate?
- O čemu je riječ. Dajte mi taj papir – mirno će inspektor, očito navikao na svakakve egzemplare.

Inspektor čita rješenje, gleda u Antoana pa onda opet nastavlja čitati istovremeno češući se kemijskom iza uha. Nakon što sve pročita (uz povremeni signifikantni «hm», «aha» i sl.), odlaže rješenje na stol, udobno se zavali u naslonjač, značajno otpuhne i pokroviteljskim tonom progovara:

- Pa da, vidite, ovdje je sve razvidno. Izgradili ste objekt bez propisanog dokumenta prostornog uređenja i sada vam je došlo rješenje za uklanjanje istog. Ja zaista ne vidim u čemu je problem?
- Ma kakvo rušenje, što je tebi? Pa to je moje, alooo? – uzrujano će Antoan zanemarujući akademski stil obrazloženja višeg inspektora Gradića.
- Pazite gospodine, da li je to vaše ili nije to u ovom slučaju nije prijeporno ali vidite…vi nemate, dakle nemate papire…..razumijete – pokuša razložno inspektor lupkajući prstima desne ruke po rješenju.
- Ma ko nema? Pa to je moja zemlja, to je meni ćaća ostavio. Sve meni, a sestri ništa. Nju je opremio kad se udavala. Pa kad mi nije mogla ona oteti sad bi vi? – sada već napadački uzvraća Antoan.
Ispektor se pokušava ograditi:
- Nitko vama, gospodine, ništa ne želi oteti samo…riječ je o tome da u predmetnom slučaju niste legalno…
Antoan je nervozan, ne može čekati da ovaj završi, prekida ga u pola rečenice:
- Ma sve je legalno čo'eče, to je na mojoj zemlji, razumiš – izgovara Antoan lamatajući rukama po zraku kao da time želi obuhvatiti predmetno zemljište.
- Da, da, na vašoj je zemlji i to nije sporno, opet velim, ali … objekt, dakle…apartmani nemaju dozvolu, kako to ne razumijete? – još uvijek pristojno, birokratski nastavlja inspektor.
- Kakvu dozvolu? Kakvu dozvolu, srca ti??!? Pa to je moja zemlja. Razumiješ li ti to? Mo-ja!! Ko meni može zabranit da gradim na svome? Ako treba i do neba – odgovara Antoan pokazujući kažiprstom u pravcu gdje bi, da nije plafona, vjerojatno bilo nebo s pripadajućim Svevišnjim.

Inspektor odmahuje rukom, sada već vidljivo iznerviran:

- Ali čovječe Bož….gospodite, morate imati dozvolu za ono što ste sagradili.
Antoan se prividno smiruje. Glasno udahne i nasmiješi se. Kao da govori sam sebi «smiri se, ovo je ružan san…nesporazum, sve će se srediti, polako….polako….»:
- Pa ćaća je dobio dozvolu za kuću, sve je on to…. mislim… legalno. To zercu apartmančića je uz kuću.
Inspektor iznerviran glupošću ili bezobrazlukom stranke sve teže kontrolira lijepe manire.
- A apartmani? Jesu li oni legalalni? Ni-su! Jel' tako? Jel' tako da ni-su?
- Što apartmani, što.... nisu? – Antoanu ništa više nije jasno, potpuno je zbunjen a to inspektora dodatno razbješnjuje pa skoči sa stolice, uzima Rješenje i gura ga Antoanu u ruku, te otvara vrata ureda:

- Izađite, izađite vanka…
- Ali – iznenađeno će Antoan.
- Izađite odmah, odmah vanka ili ću zvati osiguranje.

Tu Antoan puca. Zaboravlja i on na dobre manire (ako ih je ikad i imao). Unosi se inspektoru u lice i kaže mu tiho ali autoritativno; glasom koji ledi krv u žilama:

- E ne'š s menom tako srca ti Irudova, nisam se ja za ovo borio. Nisam ja ovo zaradio – ovdje Antoan hitrim pokretom završće košulju na pruge i potkošulju i pokazuje rane od gelera – da bi mi ti sad otimao moje. MOJE! Nema više Jugoslavije, rođače. Saću ja kod šefa ti pa da vidimo čija baba crnu vunu prede.
Inspektor je malo iznenađen burnom reakcijom, njegovo samopouzdanje je pomalo poljuljano ali, ne želeći dovoditi autoritet u pitanje, zadržava naizgled ljutit stav:

- Samo vi pođite kod šefa. Slo-bo-dno! A što se vune tiče– glasno izgovara inspektor prema Antoanu koji se već udaljava hodnikom – moja baba ne prede, ONA HEKLA!

Antoan zastane, okrene se, pogleda inspektora, nasmije se osmijehom jebo-ja-sebe-ako-je-ovaj-normalan i izađe iz zgrade.

Nastavak slijedi u ponedjeljak.
- 10:45 - Razjagori se!! (9) - (U)Tiskaj - #

23.10.2008., četvrtak

Scenarij za sapunicu

Pa jebiga, kad mogu razne tuke, morem i ja, jel' tako? Tako je:
Dakle, ovdje ću objaviti nekoliko nastavaka scenarija za sapunicu iz graditeljsko-urbanističkog miljea (sve je nastalo u par minuta kako i treba, jel'te) a onda ćemo vidjeti gdje će nas to devesti. Možda je moguća i suradnja s vama, dragi moji posjetitelji, ali pustimo to za kasnije. Za sada obećajem samo objavu barem tri nastavka i to u kratkom vremenskom intervalu.
Dakle ovako:

Radni naslov: Nema (ovdje očekujem vaše sugestije)

Petak je, pozno ljetno prijepodne. U dvorištu ispred trokatnice, u stolici za ljuljanje, udobno je zavaljen Antoan, 35-godišnjak zapuštenog izgleda. Na sebi ima šorc s palmama i daskom za surfanje i zadignutu potkošulju sumnjive čistoće. Jednom rukom nemarno češka bujnu šumicu pazuha a druga je ispod glave blago nagnute u lijevo. Sa CD-a iz kuće, čuje se pjesma: «…na Petrovo pooooljeeee…» Samozadovoljeni osmijeh koji mu titra na licu dok promatra dva netom dovršena apartmana niti 10 metara dalje, naglo zgasne zbog zvonjave zvona na ulaznim vratima imanja.

Prejako zvono prene Antoana iz njegovog snatrenja pa on nekontrolirano zalamata rukama i sruši čahuru haubice stavljenu neposredno uz stolicu za ljuljanje a koja mu je služila kao pepeljara. Detaljniji pogled pokazat će da je zapravo čitavo dvorište ispunjeno čahurama različitih kalibara koje su poslužile kao udobno stanište za raznorodno cvijeće.

- Jeben li ti zvono i onog ko zvoni u ovo doba dana – ljutito promrsi sebi u bradu ali se ipak lijeno podigne i krene prema vratima.
- Ko je?
- Imate preporučeno, treba potpisati – čuje se glas sa druge strane zidom odijeljenog dvorišta.
- Antoan popravi potkošulju i spusti je preko havajka šorca, zagladi crnu masnu kosu pa krene otvoriti vrata.

Još ih nije širom otvorio a poštar mu već pruža bijelu kuvertu te malenu dostavnu knjižicu i kemijsku:

- Ovo, ovdje molim potpisati.
- A što je to? - poslovično će oprezni Antoan.
- Ja vam to ne znam gospodine. Znam samo da je preporučena pošiljka koju morate osobno potpisati. – službeno će poštar.
- Hm – promrmlja i uzdahne Antoan, potpiše se na mjestu koje mu je poštar označio prstom, prijekorno ga isprati pogledom, zalupi vrata a onda se vrati natrag prema stolici za ljuljanje. Istovremeno, počne parati kuvertu i vaditi papir.
-
Na sredini dokumenta, velikim slovima piše RJEŠENJE … Antoan čita mumljajući:

- Rješenje o …rušenju…..apartmani….(MA KOJI JE OVO KURAC)…Ako u roku od 15 dana….(O JEBOTE, ŠTO JE OVO? KO MI JE TO POSLAO)… Ured za prostorno…. ..

Antoan okreće papir na drugu stranu, zagleda ga…a onda ga, sada već lagano bijesan, gužva u loptu i baca na pod:

- Ma jebat će vama Antoan mater – izgovara proročanske riječi pogleda uprta u nebo i odmah potom ulazi u kuću.

Nastavak slijedi sutra:
- 14:44 - Razjagori se!! (5) - (U)Tiskaj - #

15.10.2008., srijeda

Lost in translation

Sjećate li se filma Lost in translation sa Bill Murreyjem i Scarlett Johansson?
Postoji ona završna scena u kojoj Bill zagrli Scarlett i nešto joj šapće na uho. Ali što? Što, dovraga? Freakovi su se potrudili pa (navodno) uz pomoć digitalne tehnologije rekonstruirali Billove riječi.

Navodno je rekao: «I have to be leaving but I won't let that come between us. Ok?»

Druga pak verzija kaže da je rekao: "I love you. Don't forget to always tell the truth."

Štogod da je rekao, vjerujem da će biti nastavka. Nije li to obvidno?

Ali ako mene pitate, vjerujem da je rekao nešto prozaično tipa: «U jebote Scarlett, riknuo sam od gladi. Hvala kurcu da je i ovo gotovo».

Ali jebo mene, ja nisam romantičan…što vi mislite?J (i bez guglanja, molim)
- 14:50 - Razjagori se!! (20) - (U)Tiskaj - #