1. epizoda u kojoj Antoan dobija rješenje
2. epizoda u kojoj se Antoan sukobljava sa višim inspektorom Gradićem
3. i 4. epizoda objedinjene zbog praznika
KAKO JE ANTOAN TJERAO PRAVDU A ISTJERAO EPILEPSIJU
Popodne istog dana. Antoan okreće dobro poznati broj telefona. Nakon što se veza uspostavi, osmjehne se i počne:
- E rode. Kako je?
- ….
- Ma da, znam, znam…
- ….
- E jebiga, previše šećera….
- ….
- Ma previše ti je kad ti kažem. Ono grožđe ti je već bilo presla…
- …
- A dobro, kako hoćeš ali nemoj reći da te nisam upozorio. Nego pusti sad vino, znaš zašto te zovem. E… Ma onu moju zeru apartmančića što sam proljetos izgradio. Znaš ono sirotinje što sam mislio iznajmljivati? E pa vidi, sad mi došlo neko rješenje za rušenje.
- ….
- Ma baš za rušenje. Pa i ja sam bio u šoku, što da ti velim. Uglavnom, pođem ti ja tamo u taj ....
- ….
- E tamo, ona zgrada kod suda. Aha. Da. Da.
- ….
- Prostorno. Za prostorno uređenje i gradnju. Uglavnom, uletim u ured tog nekog inspektora ili štalijeveć da mu objasnim da je greška. Ali kurac moj rođo. Napao ti on mene da nemam neku dozvolu, da nije lega…legalizirano…i sve tako. A sve neki učeni glas, filozof pravi. Ma malo mi je falilo da ga ne zakačim štosom…
- …..
- Ma znam, znam…. Prošla mi je uvjetna ali isto sam pazio. Aha.
- E rode, vidi…ja sa njim više ni mrtav ne mogu. Ako ga još jednom sretnem ja ću njega direkt šakom u glavu. A kako znam da ti znaš tog šefa, mislio sam…
- …
- Ma znaš ga. To ti je onaj Nikola iz…
- ….
- Ee…tako je. Iz Čučavaca.
- …
- Misliš? E super. Daj molim te sredi mi to.
- …
- Ok. Ja čekam da mi se javiš. Doma sam. Ajde fala rode. Čujemo se.
Tri sata kasnije.
- E rode, ti si. Onda, što je bilo?
- …
- Ali…
- …
- Ali…
- …
- Dobro, razumio sam. Ok, ok..daj mi broj. Tri-dva-pet-sedam?
- …
- Tri-dva-pet-ŠEST-četri-jedan?
- …
- Dobro rode, fala još jednom. Ajde čujemo se. I opet ti kažem…dva kila šećera bit će ti previše….
Antoan spušta slušalicu, hvata se za bradu i zamišljeno promatra Generalićevu reprodukciju na zidu, odmah pored čahure sa umjetnim tulipanima. Očito neće sve ići tako lako kako se nadao.
Ponovo diže slušalicu i okreće zapisani broj. Smiješka se kao da je osoba s kojom namjerava razgovarati baš tu, ispred njega:
Gospodin Ružić? Ovdje Antoan, rođak od …
- ….
- E, da..tako je hehe. Ma rođak mi je rekao da vam se..
- …
- …javim, jer ćete mi vi sve to objasniti.
- ….
- U redu, slušam.
- …
- Aha.
- …
- Dva apartmana.
- ..
- Tako je.
- ….
- Ali…
- ….
- U redu, u redu, slušam
- ….
- Dooobro.
- …
- Legalizirati?
- …
- Hm, da…
- …
- Zahtjev? Kod inspektora Gradića? Ma moram li baš kod…
- …
- Da, da razumijem. On na tome radi. U redu, shvatio sam. Hvala vam. Oću, pozdravit ću ga.
- …
- Doviđenja. Hvala.
Sutradan. Opet u Uredu za prostorno uređenje i gradnju. Antoan zastaje ispred vrata višeg inspektora Gradića, namršti se kao da bi pljunuo njegovo ime na vratima ali odmah potom zatrese glavom, zakuca na vrata i uđe.
E, dobar dan. Evo mene jopet. Za one moje apartmane…
- Izvolite, što sada želite od mene? Nismo li to jučer razriješili – uvrijeđeno će inspektor.
- Ma rek'o mi tvoj šef da moram legalizirat – pomirljivo će Antoan
- Aha. Dakle, ipak je potrebno legalizirati, kao što sam vam već jučer rekao – samodopadno će inspektor.
- A, izgleda.
- A lijepo, dajte mi dokumentaciju.
- Evo, na! Reče Antoan i inspektoru preda jedan ispunjeni obrazac.
- Dooobro. Ostalo? – uzvrati inspektor pružajući ruku.
- Molim – iznenađeno će Antoan. Što ostalo?
- Ali ovdje imate samo zahtjev za legalizaciju?
- E bogati nego što? Pa zato sam i doš'o…da legaliziram.
- Ali..ali…gdje vam je ostalo…gdje vam je druga dokumentacija?
- Kakva sad druga? Jel' ti mene opet…? Jel' to zahtjev za legalizaciju?
- Pa jest..ali…
- Što ali…jel' ti ne želiš sad odobriti moj zahtjev?
- Ma nije u tome stvar, morate imati još puno toga. Ne ide to tako…jednostavno.
- Ma što moram imati? – uzvrati Antoan jedva suzdržavajući kipteći bijes
- Pa idejni projekt, geodetski elaborat, suglasnost susjeda.. – reče inspektor a onda posegne za podebljim dosjeom i pruži ga Antoanu – Evo, ovakvo nešto.
- Antoan uzme predmet u ruke, ovlaš gleda žutu košuljicu, okrene prvu stranicu a onda, kao da se sjetio nečega sa zadrškom obrati se inspektoru:
- Čekaj, čekaj…čiju suglasnost?
- Pa vlasnika susjednog zemljišta.
- Ma jel' ti to mene, iruda ti, zajebaješ? – naivno će Antoan još uvijek misleći da je riječ o nekoj zabuni.
- Molim vas, molim vas..ja vam samo govorim..
- Ma što mi govoriš, jebem li ti mlijeko…ma …jel' ti to meni hoćeš reći da ja moram onu kurvetinu Anitu pitat da mi dozvoli gradit moj rođeni apartman?
- Kakva sad Anita? Ne znam ja …mislim…pa zakon vam je …
- Ma koji zakon? Koji zakon jebem li ti zakon da ti jebem. Jesam se ja za to borio? JE LI TO HVALA OD OVE DRŽAVE OD KOJE NI KUNE NISAM DOBIO…Je li to..
- Smirite se, smirite se…to nema veze…niste… - inspektor pokušava smiriti sada već potpuno poludjelog Antoana.
- Što nisam…MA ŠTO NISAM NABIJEM LI TE…NISAM NI BIO BRANITELJ JEL' TAKO? Pa naravno…sad smo svi ionako ratni zločinici. Trebalo je pustiti ih da uđu u Grad i onda bi vi bili sretni…jel' tako ćato?
- Ma dajte….ne znam kako smo do toga došli..ja vam samo hoću reći …reći…..
U tom trenutku, viši inspektor Gradić jednostavno se sruši na pod, počne se nekontrolirano grčiti, pjena izleti na usta. Tupi udarac tijela o pod, čuli su službenici iz susjednih ureda koji su ionako prisluškivali, pa su se u trenu stvorili želeći vidjeti što se dogodilo.
Evo ga…pao…- zbunjeno će Antoan pokazujući rukama na inspektora – Ja do'šo legalizir….
- Ma maknite se čovječe…vidite da treba pomoć. Ljerka zovi hitnu brzo.
- Ali …ali…što ja imam….
- Ljerka brzo hitnu!!!
Viša stručna referentica Ljerka Uskoković okreće broj hitne, čeka a kada je dobila vezu počinje:
- Molim vas, imamo situaciju. Kolega se srušio…
- ….
- Da, da… na podu je. Na leđima. Trese se i nešto mu izlazi na usta… - uspaničeno će Ljerka
- ….
- Dobro….da, shvatila sam. Samo….da, da…razumijem. Samo požurite, molim vas. Požurite – dramatično će Ljerka i spusti slušalicu a odmah poslije toga doda:
- Brzo, okrenite ga na bok, tako je rekla doktorica. Okrenite ga na bok i brzo mu stavite nešto pod glavu.
U sobi je užurbano, svi bi nešto napravili ali se ne snalaze najbolje. Samo Antoan stoji sa strane, u ruci i dalje drži onaj predmet koji mu je viši inspektor dao netom što se srušio i promatra u nevjerici.
Onda dvojica kolega skoče, brzo okrenu inspektora na bok i počnu se osvrtati ne znajući što da mu stave pod glavu.
Najbrže se snašla Ljerka koja je sa inspektorova stola uzela jedan predmet i hitro ga namjestila inspektoru pod glavu. Međutim, nije dovoljno debeo, inspektoru glava i dalje visi. Ljerka se ogleda, to primijeti i Antoan i brzo dođe do nje pružajući joj predmet koji je držao u rukama. Ljerka i njega stavlja pod glavu i sada je sve u redu, inspektorova glava je u vodoravnom položaju, baš kako je doktorica i rekla.
I dok Ljerka i ostali nastoje smiriti inspektora koji se trese, Antoan sa zanimanjem promatra slinu koja se iz usta nesretnika slijeva baš na predmet koji mu je pod glavom. Antoan priđe bliže, nakrivi glavu zainteresiran a onda, na veliko iznenađenje, na košuljici predmeta uoči dobro poznato ime.
- Što li rođak radi u košuljici – bezmalo se iznenadi Antoan i baš u tom trenutku u ured utrče doktori iz hitne koji priđu inspektoru, oprezno ga okrenu, postave na nosila i odnesu prema auto Hitne pomoći. Za njim krenu i ostali zaposlenici, svi osim Antoana koji, iskoristivši trenutak nepažnje, sagne se i uzme onaj predmet koji je ležao pod inspektorovom glavom.
- A što vi ovdje radite – začuje se tada glas nepoznatog muškarca na vratima.
- Paa…ja…ja sam došao….ovaj…legal – zbunjeno će Antun čvrsto pri tom stiskajući predmet.
- Molim vas, vidjeli ste što se dogodilo – prekine ga čovjek – pođite kući i dođite drugi dan. Sada vam zaista nitko ne može pomoći.
- Da, da – složi se Antoan – u pravu ste i krene prema izlazu, čvrsto stežući predmet pod rukom.
Hodajući prema parkiralištu, Antoan je otvorio košuljicu predmeta i onako, na brzinu, vidio da se spominje čestica zemlje 234/2, 234/5 i 223/3 sve k.o. L. i gradnja velikog stambeno-poslovnog kompleksa. Nije bilo potrebno puno razmišljati da bi shvatio gdje se nalaze predmetne čestice.
- A tako dakle kume – Antoan će sebi u bradu. Ma jel' ovo moguće? Pa ako kumu ne mogu vjerovati kome ….mog – nastavi Antoan stavljajući ključ u bravu svog novog terenca……
Post je objavljen 28.10.2008. u 08:19 sati.