Dakle, da ne duljimo.
Oni koji nisu pročitali 1. dio - odmah na epizodu o tome Kako je Antoan dobio rješenje
Za ostale, evo nastavka:
Slijedeći dan. Jutro. 9.15. u Uredu za prostorno uređenje i gradnju. Antoan kuca a odmah potom, ne čekajući, ulazi u ured višeg inspektora Gradića.
- Dobri dan. Jeste l' vi za ovo – pokazuje Antoan rješenje i odmah nastavlja - Ja sam dobio ovo rješenje o rušenju. Ja ne znam ko je ovdje lud i koga vi, da prostite, zajebavate?
- O čemu je riječ. Dajte mi taj papir – mirno će inspektor, očito navikao na svakakve egzemplare.
Inspektor čita rješenje, gleda u Antoana pa onda opet nastavlja čitati istovremeno češući se kemijskom iza uha. Nakon što sve pročita (uz povremeni signifikantni «hm», «aha» i sl.), odlaže rješenje na stol, udobno se zavali u naslonjač, značajno otpuhne i pokroviteljskim tonom progovara:
- Pa da, vidite, ovdje je sve razvidno. Izgradili ste objekt bez propisanog dokumenta prostornog uređenja i sada vam je došlo rješenje za uklanjanje istog. Ja zaista ne vidim u čemu je problem?
- Ma kakvo rušenje, što je tebi? Pa to je moje, alooo? – uzrujano će Antoan zanemarujući akademski stil obrazloženja višeg inspektora Gradića.
- Pazite gospodine, da li je to vaše ili nije to u ovom slučaju nije prijeporno ali vidite…vi nemate, dakle nemate papire…..razumijete – pokuša razložno inspektor lupkajući prstima desne ruke po rješenju.
- Ma ko nema? Pa to je moja zemlja, to je meni ćaća ostavio. Sve meni, a sestri ništa. Nju je opremio kad se udavala. Pa kad mi nije mogla ona oteti sad bi vi? – sada već napadački uzvraća Antoan.
Ispektor se pokušava ograditi:
- Nitko vama, gospodine, ništa ne želi oteti samo…riječ je o tome da u predmetnom slučaju niste legalno…
Antoan je nervozan, ne može čekati da ovaj završi, prekida ga u pola rečenice:
- Ma sve je legalno čo'eče, to je na mojoj zemlji, razumiš – izgovara Antoan lamatajući rukama po zraku kao da time želi obuhvatiti predmetno zemljište.
- Da, da, na vašoj je zemlji i to nije sporno, opet velim, ali … objekt, dakle…apartmani nemaju dozvolu, kako to ne razumijete? – još uvijek pristojno, birokratski nastavlja inspektor.
- Kakvu dozvolu? Kakvu dozvolu, srca ti??!? Pa to je moja zemlja. Razumiješ li ti to? Mo-ja!! Ko meni može zabranit da gradim na svome? Ako treba i do neba – odgovara Antoan pokazujući kažiprstom u pravcu gdje bi, da nije plafona, vjerojatno bilo nebo s pripadajućim Svevišnjim.
Inspektor odmahuje rukom, sada već vidljivo iznerviran:
- Ali čovječe Bož….gospodite, morate imati dozvolu za ono što ste sagradili.
Antoan se prividno smiruje. Glasno udahne i nasmiješi se. Kao da govori sam sebi «smiri se, ovo je ružan san…nesporazum, sve će se srediti, polako….polako….»:
- Pa ćaća je dobio dozvolu za kuću, sve je on to…. mislim… legalno. To zercu apartmančića je uz kuću.
Inspektor iznerviran glupošću ili bezobrazlukom stranke sve teže kontrolira lijepe manire.
- A apartmani? Jesu li oni legalalni? Ni-su! Jel' tako? Jel' tako da ni-su?
- Što apartmani, što.... nisu? – Antoanu ništa više nije jasno, potpuno je zbunjen a to inspektora dodatno razbješnjuje pa skoči sa stolice, uzima Rješenje i gura ga Antoanu u ruku, te otvara vrata ureda:
- Izađite, izađite vanka…
- Ali – iznenađeno će Antoan.
- Izađite odmah, odmah vanka ili ću zvati osiguranje.
Tu Antoan puca. Zaboravlja i on na dobre manire (ako ih je ikad i imao). Unosi se inspektoru u lice i kaže mu tiho ali autoritativno; glasom koji ledi krv u žilama:
- E ne'š s menom tako srca ti Irudova, nisam se ja za ovo borio. Nisam ja ovo zaradio – ovdje Antoan hitrim pokretom završće košulju na pruge i potkošulju i pokazuje rane od gelera – da bi mi ti sad otimao moje. MOJE! Nema više Jugoslavije, rođače. Saću ja kod šefa ti pa da vidimo čija baba crnu vunu prede.
Inspektor je malo iznenađen burnom reakcijom, njegovo samopouzdanje je pomalo poljuljano ali, ne želeći dovoditi autoritet u pitanje, zadržava naizgled ljutit stav:
- Samo vi pođite kod šefa. Slo-bo-dno! A što se vune tiče– glasno izgovara inspektor prema Antoanu koji se već udaljava hodnikom – moja baba ne prede, ONA HEKLA!
Antoan zastane, okrene se, pogleda inspektora, nasmije se osmijehom jebo-ja-sebe-ako-je-ovaj-normalan i izađe iz zgrade.
Nastavak slijedi u ponedjeljak.
Post je objavljen 24.10.2008. u 10:45 sati.