U pravilu ne volim komentirati, ali nekih stvari ima koje moram. Evo san prije uru vrimena na televiziji sluša teoriju o stresu i linčarenju. I ka poanta je da linčarenje smanjuje stres. Aj, može bit da je tako, ali opet se pojavi u tv komentaru ona teorija kako su dalmatinci lini i kako je to uvjetovano klimom i kako ta klima pomalo vata kontinent i da će sada svi biti linčine ka dalmatinci. E tu počinjem kuvat. Aj ako i jesmo lini a sad će ka zbog poremećaja klime svi to postat, onda smo ka ono bili napredni, imamo najviše iskustva u linčarenju. Oma mi je palo na pamet da po ciloj dalmaciji otvorimo skule u kojima bi ljude sa kontinenta učili kako kvalitetno i svrsishodno linčariti, da organiziramo svjetsko prvenstvo u linčarenju, e, da zaradimo šolde na svojoj linosti. Bem ti lepinju i teoriji da smo lini, to more samo tontalni inbečile kazat. Ma više je suhozidi u dalmaciji nego li kilometara asfalta u cilu europu, više je kamena dalmatincima prišlo priko ruku nego li je duša rođenih i umrlih u cilome svitu. Otimala se zemja škrtoj škrapi di se god moglo, morem se plovilo i po buri i po jugu. Ja sam tek treća generacija u moju familiju koja živi u Dalmaciji i ona mi je ušla u kosti, zavukla se u škinu, čutin njene vonje i vedute ka najlipju muziku. A svima vama koji i dan danas mislite da smo lini, dođite nam ne samo ka furešti ležat po plažama, nego koji misec s nama radit, pa da vidimo ko je lin. A i ja sam zapinija zakurac. Oli će ove moje beside kome dat da misli i promisli dobro o «linim dalmatincima». Ako neće moje možda ove oće:
U uskome škripu,
sve između kuka,
sadila je loze
ta težačka ruka.
U procip je stavi,
di je zemlje mrvu
pa je znojen zali
svoju lozu prvu.
Pjujući u šake
laće se mašklina,
pod žujavon rukom
drobila se stina.
Stvarala se škrapa
di se loza vila,
tu se brala grožđa
i vina se pila.
Pjujući u šake
laće se mašklina,
pod žujavon rukom
drobila se stina.
U uskome škripu,
sve između kuka,
sadila je loze
ta težačka ruka.
U pravilu ne volim komentirati, ali nekih stvari ima koje moram. Evo san prije uru vrimena na televiziji sluša teoriju o stresu i linčarenju. I ka poanta je da linčarenje smanjuje stres. Aj, može bit da je tako, ali opet se pojavi u tv komentaru ona teorija kako su dalmatinci lini i kako je to uvjetovano klimom i kako ta klima pomalo vata kontinent i da će sada svi biti linčine ka dalmatinci. E tu počinjem kuvat. Aj ako i jesmo lini a sad će ka zbog poremećaja klime svi to postat, onda smo ka ono bili napredni, imamo najviše iskustva u linčarenju. Oma mi je palo na pamet da po ciloj dalmaciji otvorimo skule u kojima bi ljude sa kontinenta učili kako kvalitetno i svrsishodno linčariti, da organiziramo svjetsko prvenstvo u linčarenju, e, da zaradimo šolde na svojoj linosti. Bem ti lepinju i teoriji da smo lini, to more samo tontalni inbečile kazat. Ma više je suhozidi u dalmaciji nego li kilometara asfalta u cilu europu, više je kamena dalmatincima prišlo priko ruku nego li je duša rođenih i umrlih u cilome svitu. Otimala se zemja škrtoj škrapi di se god moglo, morem se plovilo i po buri i po jugu. Ja sam tek treća generacija u moju familiju koja živi u Dalmaciji i ona mi je ušla u kosti, zavukla se u škinu, čutin njene vonje i vedute ka najlipju muziku. A svima vama koji i dan danas mislite da smo lini, dođite nam ne samo ka furešti ležat po plažama, nego koji misec s nama radit, pa da vidimo ko je lin. A i ja sam zapinija zakurac. Oli će ove moje beside kome dat da misli i promisli dobro o «linim dalmatincima». Ako neće moje možda ove oće: