Bilo je proliće, ima sam 10 godina. S prijateljem iz ulice otiša sam do Zvončaca isprobati novi avion koji mi je otac kupio. Guštali smo ga bacat, letija je po zraku ka tica. A ono lipo proljetno sunce, milina. Kad smo se naguštali bacanja aviona i kad nas je u štumiku upozorilo da je vrime od obida, krenuli smo doma. Lipo s noge na nogu, uz more, priko Banovine, pa hotela Marjan… I taman kad smo bili jedno 20 metara od hotela Marjan, na cesti smo ugledali kako polako klizi poput broda na moru, veliki crni mercedes. U to doba nije baš mercedes bija nešto normalno ka danas. Šoma, mi smo se zagledali u to auto, vidimo naprid sidi čovik u bilu košuju i crni veštit, a iza poznati lik u biloj uniformi. TITO, u isti mah smo viknuli prijatelj i ja. Počeli smo mavat ta ludi, srce samo ča nam nije iskočilo iz prsiju. On nas je ugleda, približija se prozoru, nasmija nam se od srca i pozdravija onim svojim poznatim motom ruke. Od tada je prošlo 30 godina. Od tada sam o tom čoviku čuja da je bija genijalac i vrsni političar, da je bija kriminalac i diktator, da je bija ono, da je bija ovo. Kako bilo, danas nemam definiran sud o njemu (tko sam ja na da ikome sudim), jebe mi se za njega i za bilo kojega drugog paradnog konja, ali onda kad sam bija dite, parija mi se ka duh sa sjekirom, živa legenda i bila mi je luđa uživo vidit legendu. Neznam zašto san se baš danas sitija toga dana, možda zato jer sam poželija opet imat 10 godina, a taj događaj je bija najveći događaj koji mi se dogodija u toj godini.
svako vrime ima svoje junake i svoje crnjake
svako vrime ima svoje mudre glave ali i desetogodišnjake
|
