10
četvrtak
rujan
2009
PJEVAJMO NA KIŠI
Danas sam cijelo dopodne trčala k'o sumanuta. Noska sam pratila doktoru, poslije otišla do servisa za slušni aparat. Nije zadovoljan s onim, suvremenijim, pa ga je zamijenio za dva aparata, koje ručno može rihtati Onaj koji je bio kompjuterski narihtan, taj mu nije fora - zvukovi mu prejaki, pa je više stajao u kutijici, nego u uhu
Kako je jutros bilo prohladno, obukla sam laganu vesticu, no kasnije mi je prisjela, no nikako da ju skinem .Obavila sam Noska, vratila se po gecka i odjezdila potvrditi doznake, upisati ga za ortopeda i kupiti kruh nasušni...
Predvečer je Pajo osvanuo s idejom o šetnji sa sladoledom . Nakon jutrošnje akcije, nekako baš i nisam bila za to, tim više što sam snimila crne oblake od Podravine .
No, uspio me nagovoriti. Projahali smo preko barikada na rotoru i kad smo se konačno dohvatili asfalta, pale su prve kapi. Veli Pajo - ajmo mi nazat. U meni se probudio dišpet. E pa sad ćeš šetati, pa makar i po kiši. U tom dišpetu, ja sam naravno - gore prošla. S natikačama i u tankoj končanoj majici...
Kad je počelo, sklonili smo se na terasu kod kavane, na korzu. Naručili kavu i navalili na sladoled. Uživajući u pogledu na prolaznike, koji su trčali i sklanjali se od kiše. Svašta čovjek vidi, žao mi je što to nisam mogla snimiti - polugole i polubose tinejdžere, popodnevnu smjenu gimnazijalaca, roditelje s bebačima u kolicima, zaljubljene, šopingholičare s rukama punim paketa...
No, ubrzo mi je prisjelo. Počeo puhati vjetar, zeblo me sve od nogu do tjemena. Moj kavalir bi skinuo jaknu da ju je imao. No, imao je barem čarape i tenisice
Da je malo dulje potrajalo, ja bih otrčala do Kineza i kupila barem kišobran. A Pajo mi nimalo ne pomaže, veli on - imaš doma svoju žutu kabanicu i nove gumene čizme
Interesantno, otkad sam ih kupila, kiša je pala samo nekoliko puta i to noću. Nikako obući svoj kišni outfit. A sad, kad je konačno pala, outfit ostao kod kuće
Lagano je prestajala, a nas dvoje hrabro krenuli kući. Na vrh korza nas dočekala ponovo. Pajo me zagrlio i počeli smo se smijati sami sebi. Noge šljapkaju, naočale mokre, kosa mokra, Pajina friško uglancana ćela također. Auti jure, a nas dvoje razdragani, kao dva pokisla goluba...Sretnemo poznate, oni krenuli u šetnju. Baš smo im zavidjeli - oni bar imaju kišobran
Moja dobra osobina je - loše preokrenuti u zabavu...
Juniorka...
Uhodala se i navikla. Što dalje, sve im je bolje. Točno po šabloni njihova psihologa Čujemo se svaki dan dva puta. Naš paket s opcijom međusobnih razgovora "nula kuna" po prvi put se pokazao odličnim rješenjem. Saznajem sve do detalja...
Juniorka se skompala s najmlađim gostima restorana - kikićima od tri-četiri godine. Hodaju za njom, nude joj da se s njima igra autićima. A nju raznježilo sjećanje na vlastita ljetovanja u Baškoj, kad je imala tri...
Najbitnije je što se njih dvadesetak jako dobro slažu. Jedni su drugima potpora i drže se zajedno. Trenutno je s njima profesorica Engleskog. Jučer je juniorka s njom planinarila po brdu iznad Baške, nekoliko kilometara gore i nazat.
Žena je fantastična, brine o njima, masira im bolna stopala, rješava posjekotine i oderotine. Večeras sam malo brbljala s njom. Veli da odavno nije imala tako zrelu, odgovornu grupu i da baš uživa
Zmaja je brijući noge, odflikarila dobrani komad kože, pa je iz toga napravila cijelu dramu. Zamotala zavojem, koji se prilijepio. To je očito genetski - povrijediti se na lijevim poslovima, dijete mamino
Ja odgodila svoje krečenje, dok se vrijeme ne popravi i dok ne prođe najavljeno pogoršanje. Ili je to samo dobar izgovor...
Budite mi dobro
&
komentiraj (17) * ispiši * #