Rambler

Rambler

utorak, 23.02.2016.

Dvojnici

Već treći put, čekaj, peti put premotavam deo filma u kojem je on prati, ona kreće levo u bočnu ulicu i dok se on sprema da krene za njom ubrzavajući korak, u onom delu ulice koji preostaje kad krene za njom, stojim ispred izloga...
Nije mi dobro od te scene.
Proveravao sam jesam li uopšte dobro video, pa sanjam li, to je ova čvoruga levo. Posle toga sam proverio odeću, obuću, onaj mali ranac na leđima, pa fotoaparat u rukama. Proverio sam vreme snimanja filma, moj alibi. Našao sam plan grada u kojem se sve dešavalo. Uske kamenom popločane ulice, kamene fasade, popodnevno sunce je odnekle popreko, ima svetlosti ali je pomalo zagasita jer je mesto na kojem stojim sa još dva ili tri sprata kamena iznad. Stvari u izlogu se ne vide najbolje. Moje naočare nisu dovoljne, skinuo sam ih i gledam na displeju fotoaparata. Izlog jedne od retkih juvelirnica u mom gradu koja nije na nekom prometnijem mestu. Stari jevrejin iza stakla izloga izgleda sasvim zadovoljan dok uslužuje malobrojne mušterije.
I da, naočare! Njih nema u filmu! Zato nisam ni primetio kamermana sa pokretnom opremom za snimanje.
Nisam primetio ni nju ni njega.
Nešto kasnije, dok sam se vraćao, primetio sam te na jednom od onih malih trgova na kojima se iznenada sretne nekoliko kamenom popločanih ulica. Pijuckala si kapućino. Stolice sa naslonom su mi delovale neudobro ali nije ti smetalo. Možda zato što si veselo brbljala sa nekim čije lice je bilo zaklonjeno i nisam ga mogao videti.
Premotao sam film još jednom i našao scenu u kojoj on veselo čavrlja sa lepim nordijskim licem, uokvirenim plavom vrlo kratkom kosom, koje odlazi do toaleta uz kratko izvinjenje. Njegov pogled hvata njen lik dok prolazi ivicom trga, ustaje, baca nekoliko novčanica na sto i žuri za njom. U tom trenutku, dok kamera pokazuje kako novčanice padaju na sto, mogu da mu vidim lice iz profila. Ništa ga ne zaklanja. Shvatio sam i da onaj kratak delić vremena kada nisam video tvoj poluprofil treba da zahvalim njoj. Nisam primetio da je gledao za njom i da je bacio novac na sto. Bio sam koncentrisan na to da te ponovo vidim. Ponovo sam premotao film i pogledao scenu u kojoj novčanice padaju na sto. Moje lice iz profila iza novčanica u padu, poluosmeh, nešto govorim... Nešto govorim... Govorio sam ti nešto o Firenci... Govorio sam ti o tome zašto smo baš u Firenci.
To veče sam se vratio kasno i rekao ti one grube reči. Pre toga sam od jevrejina uzeo kaparu za prsten. Moje grube reči sačekala si smeškom nerazumevanja, pa iznenađenja i najzad, rezignacije.
Razmišljam mogu li te naći. Pre toga, moraću da dokučim kako to da sam u jednom trenutku bio na dva mesta, gledajući te kako pijuckaš kapućino dok ti govorim o mom gradu...

- 16:57 - Komentari (5) - Isprintaj - #

srijeda, 03.02.2016.

Stvarnost

Stalno je rastao bez šanse da se nekako zaustavi. Prvo merenje, drugo, pa treće i sve je veći i veći. Glava se zategla, pomoć blizu a daleko i nije bilo druge. Malo plavo, 2mg, čaša vode. Rekao sam ti da ću usporiti i da ne brineš. Sve je u redu, rekao sam, ali nije bilo. Ubrzo sam počeo da haluciniram i tipke na tastaturi su počele bežati dok sam ih besomučno jurio uzduž i popreko.
A onda se do mene probio zvuk mobilnog i trebalo mi je puno vremena i značajan napor da ga nađem, stavim bubice hendsfri kombinacije u uši, lociram dugme za prihvatanje razgovora i kažem:

Hal.o..o...o....

Stvarno se ne sećam tvog glasa drukčije nego kao magičnog. Ne sećam se reči, ne sećam se prostora koji je ionako bio u polumraku. Sećam se da sam sa tobom veselo čavrljao dok si me ti nagovarala da se spremim i legnem u postelju koja nije bila razmeštena. Glava me više nije bolela, nije mi bubnjalo u ušima, možda su pomalo šumele dok sam se naprezao da te čujem u tišini nedoumice u kojoj si rešavala šta dalje. Posle si mi rekla da nisam hteo da te pustim da "odeš" terajući te da se opružiš pored mene.
Probudio sam se tačno posle osam sati mrtvog sna. Još oko 12 sati sam imao osećaj malo pomerenog uma.
Prvo čega sam se setio je bio tvoj glas. Tipkali smo jedno drugom na nekom softvesrkom sokoćalu kada sam rekao da bih ponovo da te čujem i ti si pozvala. Znao sam da bih tvoj glas da slušam stalno. Iskopao sam tablet na kojem mi je bio set igara kada se bavim misaonim radom u toaletu i pretvorio ga u komunikaciono čudo koje mi je donelo tvoj glas i sliku. Ej, i sliku. Posle nekog vremena sam skapirao da kamerica na tabletu nije tako loša ako se oko kompa doda malo svetla i onda sam mogao da uživam u razdraganom osmehu dok me premeravaš. Čudio sam se kako ti ne smeta moj krompirasti nos, siromašna frizura, naočare sa staklima kao na tegli sa krastavcima. Možda bih i stigao da shvatim da posle nekog vremena tablet nije počeo da kašlje, pa dobio zapaljenje pluća i najzad počeo povremeno da pada u komu iz koje ga je sve teže bilo probuditi.
Nema glasa, nema slike, nema te. Nema me. Nema tvog osmeha. Nisam stigao da ga upamtim. Nisam se nadao da će mi trebati tako brzo jedno malo sećanje. Sada ga izmišljam, kao što sam ranije, samo tipkajući, celu te izmislio da bi se ti, baš takva, kasnije pojavila i na slici koje sada nema.
Nekako sam se ipak domogao, makar, tvog glasa koji isto onako magično zvuči i mlatim po onom tabletu raznim softverskim sokoćalima za flešovanje nastojeći da pronađem one čudovišne kombinacije kojim se dolazi do početka transfera glanc novog imidža.
Eto, dva dana sam željan tvoje slike. Mogu samo da zamislim šta si ono beše obukla za odlazak na posao. Mogu po zvucima da pogodim u kom delu kuće si, mogu da čujem vesti koje ranije nisam. Izoštrenije slušam šumove dok se spremaš za spavanje. Čujem te kako dišeš i čujem tvoj osmeh. Znam da umesto slike sa kamerice imaš onu moju ružnu sliku. Ja tvoju nemam. Ostala na tabletu. Nisam napravio rezervnu kopiju. Nisam napravio rezervnu kopiju cele jedne stvarnosti.
Sada teče jedna druga...

- 03:15 - Komentari (11) - Isprintaj - #

<< Prethodni mjesec | Sljedeći mjesec >>

Creative Commons License
Ovaj blog je ustupljen pod Creative Commons licencom Imenovanje-Nekomercijalno-Bez prerada.