Stalno je rastao bez šanse da se nekako zaustavi. Prvo merenje, drugo, pa treće i sve je veći i veći. Glava se zategla, pomoć blizu a daleko i nije bilo druge. Malo plavo, 2mg, čaša vode. Rekao sam ti da ću usporiti i da ne brineš. Sve je u redu, rekao sam, ali nije bilo. Ubrzo sam počeo da haluciniram i tipke na tastaturi su počele bežati dok sam ih besomučno jurio uzduž i popreko.
A onda se do mene probio zvuk mobilnog i trebalo mi je puno vremena i značajan napor da ga nađem, stavim bubice hendsfri kombinacije u uši, lociram dugme za prihvatanje razgovora i kažem:
Hal.o..o...o....
Stvarno se ne sećam tvog glasa drukčije nego kao magičnog. Ne sećam se reči, ne sećam se prostora koji je ionako bio u polumraku. Sećam se da sam sa tobom veselo čavrljao dok si me ti nagovarala da se spremim i legnem u postelju koja nije bila razmeštena. Glava me više nije bolela, nije mi bubnjalo u ušima, možda su pomalo šumele dok sam se naprezao da te čujem u tišini nedoumice u kojoj si rešavala šta dalje. Posle si mi rekla da nisam hteo da te pustim da "odeš" terajući te da se opružiš pored mene.
Probudio sam se tačno posle osam sati mrtvog sna. Još oko 12 sati sam imao osećaj malo pomerenog uma.
Prvo čega sam se setio je bio tvoj glas. Tipkali smo jedno drugom na nekom softvesrkom sokoćalu kada sam rekao da bih ponovo da te čujem i ti si pozvala. Znao sam da bih tvoj glas da slušam stalno. Iskopao sam tablet na kojem mi je bio set igara kada se bavim misaonim radom u toaletu i pretvorio ga u komunikaciono čudo koje mi je donelo tvoj glas i sliku. Ej, i sliku. Posle nekog vremena sam skapirao da kamerica na tabletu nije tako loša ako se oko kompa doda malo svetla i onda sam mogao da uživam u razdraganom osmehu dok me premeravaš. Čudio sam se kako ti ne smeta moj krompirasti nos, siromašna frizura, naočare sa staklima kao na tegli sa krastavcima. Možda bih i stigao da shvatim da posle nekog vremena tablet nije počeo da kašlje, pa dobio zapaljenje pluća i najzad počeo povremeno da pada u komu iz koje ga je sve teže bilo probuditi.
Nema glasa, nema slike, nema te. Nema me. Nema tvog osmeha. Nisam stigao da ga upamtim. Nisam se nadao da će mi trebati tako brzo jedno malo sećanje. Sada ga izmišljam, kao što sam ranije, samo tipkajući, celu te izmislio da bi se ti, baš takva, kasnije pojavila i na slici koje sada nema.
Nekako sam se ipak domogao, makar, tvog glasa koji isto onako magično zvuči i mlatim po onom tabletu raznim softverskim sokoćalima za flešovanje nastojeći da pronađem one čudovišne kombinacije kojim se dolazi do početka transfera glanc novog imidža.
Eto, dva dana sam željan tvoje slike. Mogu samo da zamislim šta si ono beše obukla za odlazak na posao. Mogu po zvucima da pogodim u kom delu kuće si, mogu da čujem vesti koje ranije nisam. Izoštrenije slušam šumove dok se spremaš za spavanje. Čujem te kako dišeš i čujem tvoj osmeh. Znam da umesto slike sa kamerice imaš onu moju ružnu sliku. Ja tvoju nemam. Ostala na tabletu. Nisam napravio rezervnu kopiju. Nisam napravio rezervnu kopiju cele jedne stvarnosti.
Sada teče jedna druga...