POCEPANI DZEP

«Smoke two joints in the morning,
smoke two joints at night,
smoke two joints in the afternoon,
aand it make me feels all right

Smoke two joints in time of pece,
and two in time of war
smoke two joints before I smoke two joints
and then I smoke some more...»

Bravo Marley, bravo legendo... Počeo mi je «raspust» u sredu veče (al kakav je to raspust koji traje 10 dana???), mada je meni u suštini raspust moguć uvek, samo odlučim da ništa ne radim i to je to, odmor svakog dana. Al jebeš ti takav život, mora nešto i da se radi, a ja sam ova dva meseca radio kao mali crnac na plantaži pamuka. Znači, neverovatno je to da u prokletoj četvrtoj radiš više nego na svim ovim godinama pre toga. Znaš, svi se ono teše kao «samo da dođemo do četvrte, lako ćemo posle», ma lako kurac, gde lako, ubi nas ovaj novi sistem...

Ali, sad idemo dalje. Nagradno pitanje - šta urade 4 momaka kad završe sa obavezama, a kad im se ne ide u klubove jer nemaju dovoljno para da se razvale, nego samo da budu, što se kaže, «ni tu ni tamo»? Naravno – IZNAJME SONY PLAYSTATION! Jao, loodnica... 24 sata smo mi igrali prokleti Sony... bila su samo dva sata pauze za kakav-takav san (a kakav san je moguć kad spavaš u krevetu sa tri medveda, bez zlatokose, pitam ja vas??) i jedno dvadest minuta pauze, zato što sam ja otišao do pekare da kupim nešto da pregrizemo... Bili su to srahoviti dvoboji na multi-tapu (zakačiš tu stvarčicu i onda igrate fudbal u parovima, dvojica protiv dvojice, fenomenalna stvar), Engleska-Brazil, pa River-Boka, Inter-Milan i tako dalje...

Tek, stan mi je posle toga izgledao... ne znam reč... kataklizmatično bi možda bila prava reč. Flaše «Jelen» piva svuda po stanu (jebalo ih pivo), sve smrdi na cigare i marihuanu, pojeli su mo gajbicu jabuka (ej bre, celu gajbu su svinje pojele), sve što imam u frižideru (ostao samo tartar-sos, njam...), sijalice su mi prsle u sobi i u predsoblju, a da ne pričam koliko sudova mi je u sudoperi i tako me prokleto mrzi da ih operem...

No, sve to nije važno, ugođaj je bio fenomenalan, a mislim da ću dovući nekog da opere sudove, a ako ne uspem u dovlačenju nekog ženskog čeljadeta, onda ću morati sam...

Tek, želim vam svima srećnu novu godinu 2007., nadajmo se da će biti bolja od 2006., a ja ako to nije moguće želim da makar ne bude gora od 2006., i to mi je dovoljno. Ja idem na DAVIDA MORALES-a za doček, hala EXPO 21, Novi Beograd, ulaz 20-25 evra i biće ludo... Imamo kombinaciju za 5 pakovanja mare za nekih 15 evra (1200 dinara – 100 kuna valjda) što je nenadjebivo jeftino, to mora da je neki novogodišnji popust od dilera ili šta god već, ne pitam, odmah kupujem... Tako da ću prvih dana nove 2007 raditi na plućnim kapacitetima... «Smoke two joints in the morning...»...

RADUJTE SE LJUDI, VOLITE SE, JA NEMAM ŠTA VIŠE DA VAM POŽELIM!

Danas, tj. već juče (19.12.2006) u Srbiji se slavi Sveti Nikola, zaštitnik moreplovaca, putnika, i između ostalog, lopova. Bez obzira što Srbija nema more, gotovo većina Srba slavi svetoga Nikolu. Tako sam se ja danas dao na put - pravac Kragujevac, slavi moj drug Aljoša, a i moja rođena tetka...

Pada sneg, prvi ove godine, napadalo u pičku materinu snega, ima da za sve dane ove godine, plus je juče bio dan kada je najkraći dan u godini, a najduža noć, a mi krenuli na put. Srvena "Dacia" gazi autoputem do Kragujevca... u autu super stara narodna zika gruva, zagrevanje za slavu. Kažem ja ortacima - pazite, tamo će da bude fensi slava, ipak su njegovi stari buržuji... Kad mi tamo, a ono ja u pravu - znate onaj fazon, dva tanjira, jedan za čorbicu, jedan za predjelo, pa posle jedan za glavno jelo... a na meniju riba na 1001 način, pa neke pečurke, pa sarmice punjene dimljenim šaranom... ... Ufff... najeli smo se kao prasići... a i zalili smo, Pelinkovac, pa crno vino, i tako to... Mislio sam da ne može bolje

Tek, u neko vreme ja sam shvatio da moram ići kod tetke... idemo opet iz početka. Da se razuemo, u Srbiji još deklarativno vlada patrijarhalni sistem, tako da žena koja dođe u kuću, tj. uda se, biva prisiljena da za svoju slavu uzme muževljevu slavu, a to je u ovom slučaju sv. Nikola. Taksi me dotera do tamo, uzme mi 250 dinara, i dođem tamo i srce mi se ozari... Prava srpska slava, dosta moje obitelji (što bi vi rekli) tu na okupu, pije se, peva... nema fensi tanjira za svako jelo i slično... Tu sam popio mnogo rakije i dosta Pelina, a i malo vina... Sjajno se zabavio!

U povratku sam razmišljao - kakve su to dve suprotnosti? Gde mi je bilo bolje? Nedvosmislen zaključak - ja sam ipak seljak čovek, naučen na prostodušno narodno veselje i gostoprimstvo, na pesmu i radost. Džaba meni hiljadu različitih jela, ja ne mogu biti pokondirena tikva i praviti se da mi je nešto na višem nivou i bolje. Ja sam prvi koji kaže da je srpski narod neobrazovan i prilično tup (ne glup, nikako glup!), ali nikada ne bih menjao tu prostodušnost naroda ni za kakvog pijanog šarana na svetu.

Jebi ga, tako je. Tako sam vaspitan. Ja tu ne mogu ništa.

P.S. Šta ti je dobro tuširanje! Pre sat vremena nisam mogao da povežem smislenu prostoproširenu rečenicu, a sad kucam tekst za blog! Živela tuš kabina, živela hladna voda!

U pokušaju da sredim svoj život, uradio sam sledeće (što je i razlog što nisam pisao ovih dana, plus još to što su me pritisli na faksu sa svih strana):
1. Prestao sam da se kladim,
2. Prekinuo sam sa svim svojim povremenim i kvazi-stalnim devojkama i
3. Ozbiljno sam počeo da učim.

Dođe doba kad ti se čini da nema kud više. Kad dođeš do zida. Ja sam stalno govorio kako ću da se sredim, da ne može više ovako, ali nikako nisam to i radio već se sve nekako završavalo samo na priči. Sad je malo teško, ipak nije svejedno da posle svoje kladioničarske karijere duge skoro punih 7 godina prekinem. Takođe, trebalo je i otkačiti sve one koje bi «da se jebu, a da im ne uđe», a i one koje bi stalno da se jebu, a na kraju, treba i zagrejati stolicu i to ozbiljno. Trenutno sam angažovan na spremanju kolokvijuma za sutra, na pisanju seminarskog rada i na spremanju kolokvijuma za nareni petak. Prošle godine u ovo vreme mi na pamet ne bi palo da to radim.

Druga stvar, dana 13.12. je bilo tačno dve godine od kako je moj deda počeo da «ore nebeske njive»... Strašno sam bio tužan tog dana, ali je taj čovek bio toliko veliki čovek da mi ta njegova veličina nije dozvoljavala da dugo budem tužan. U mnogim porodicama postoji veza ćerka-otac i majka-sin, međutim, kod mene u porodici postoji nešto što ja nazivam «američki sindrom», a to je klasična i vrlo jaka veza između očeva i sinova... Moj otac je strahovito bio vezan za moga dedu, a tako sam i ja za oca. Tek, često mi se dešava da osetim da me deda «odozgo» gleda i pomaže i da me i dalje uči... Hvala ti za sve.

Meni ostaje samo da istrajem u novom životu. Teško je, strahovito je teško, i pomislim da mi treba podrške, ali shvatim da ću ovu bitku morati da dobijem sam. Samo ako je dobijem sam moći ću da kažem da sam zaista pobedio.

Da, da, sad bi kao sve trevalo da bude u redu... Rekao sam, mržnja je dečje osećanje, što bih te mrzeo? Bar si došla da se izviniš, trebalo je imati hrabrosti, priznajem... Neko drugi mi se više nikad ne bi pojavio na vratima...

Ništa nisam naučio. Trebao sam da ti kažem da izađeš. Ali sam se samo nasmejao i legao pored tebe.

Šta misliš, što te nisam ni dotakao sinoć? Dovoljno si pametna devojka, valjda ćeš shvatiti... Celog života se trudim da radim dobro i da se ponašam iskreno i da budem onakav kakav jesam, ali mi se sve više čini da malo toga dobijam za uzvrat. Čemu? Ja sam sve vreme tu, dođeš kad hoćeš, uzmeš šta hoćeš, odeš... Džabe si plakala, dušo. Jesam rekao da je u redu, ali nije. I ti to znaš. I uzalud poruke. Treba ti sto godina da hrast izraste u prelepo drvo, a samo deset minuta da isto drvo posečeš...

I znaš da nije u redu...

Ali nema veze, ostaćemo cool. Samo znaš da ništa neće biti isto. Tvoja je greška, ali je poraz moj.

Nikad neću naučiti. Nikad.

Ponedeljak je obično mrtav dan, barem sam ja retko van uveče ponedeljkom, pa pošto sam odlučio da iscooliram večeras u stanu, odlučio sam da vidim šta ima na TV-u. U nameri da pronađem neki dobar film ja sam naleteo na «Latinicu» (hvala kablovskoj televiziji! – e da, to sam hteo da pitam – ima li kod vas srpskih kanala na kablovskoj, i, ako ima, koji su to) sa veoma zanimljivom temom – narodnjaci! Haha, tu sam vas čekao. Priča je sledeća – upoznam ja na moru u Crnoj Gori jednu Zagorku i počnemo mi nešto da pričamo i, em što mi je trebalo pola sata da je pohvatam u onom 'kaj' i 'kužiš', em u jednom trenutku ona izjavi: «Kod nas na žurkama nema narodnjaka!»

Meni je to bilo jako zanimljivo, pošto su kod nas žurke (barem je u srednjoj u Mitrovici bilo tako) išle po sledećem principu: prvo neki pop hitovi dok se narod ne skupi, pa kad se skupi puštamo tehno i house dok svi ne polude, posle opet neke hitiće i ex-Yu rok, da bi kasnije prešli na Tomu Zdravkovića, Kemala i slične i završili kud koji – neki ispod stola, neki u uglovima sa curama, neki su čak ljubili i zidove... (Kad se sad malo prisetim, stvarno nije bilo novokomponovanih narodnjaka... čudno). Ona meni kaže nešto po principu – kod nas nije tako, neka zabavna i na kraju završavamo sa Mišom Kovačem, Dragojevićem i slično. Ja sam poverovao, stvarno jesam, ali moram da kažem da mi je moj prijatelj Aljoša rekao da joj ne veruje ni reč. Svaka čast, večeras sam se uverio da je tako. Mi jesmo na tim žurkama slušali narodnjake, doduše na kraju istih, već dosta pijani, ali to nam nije nikakvo opravdanje, ali ono što smo mi slušali tada, ja umem i sada, po neki put, da oslušam – znam recimo sve Tomine velike hitove napamet, i znam stare, baš stare narodnjake, za koje, mogu da se kladim, kad bi pitao pola splava u subotu uveče gledali bi te kao da si marsovac... Nije mi jasno zašto lagati da nema te muzike, kad je očigledno da je ima.

Pa vi ste ljudi gori od nas Srba što se tiče tih «narodnjaka». Moram da kažem da to uopšte nije narodna muzika, već tursko-iransko-sirijska-bljutava MTV varijanta muzike, sa očajnim tekstovima i još gorim pevanjem... Latin reče da se u najboljim zagrebačkim klubovima pušta «narodna» muzika... Ako je istina ovo što je Latin pričao, ja nemam reči osim - ne mogu da verujem! U Beogradu se u najboljim klubovima pušta house, electric i slično, nikako narodnjaci... Za njih su rezervisani splavovi i zna se ko tamo ide... Pomenutu klijentelu možete prepoznati na kilometar, ne želim da opisujem, jer mislim da svi znate kako to izgleda. Elem, ovde svakog trećeg dana možete videti nekog svetskog DJ-a (by the way, Tom Novy 15-og decembra u «Underground»-u, otkinuću se!) ili poslušati neki kvalitetan koncert nekog dobrog rok benda. Npr, prvog su u SKC-u (Studentski kulturni centar) bili svi hip-hoperi grada, bio je svetski dan borbe protiv AIDS-a, pa su ljudi radili besplatan koncert (ili je ulaz bio simboličan, nisam baš siguran).

Ja znam zbog čega se ta, kako god je zvali, muzika sluša u Srbiji – zbog baze u centralnoj Srbiji i na jugu, koja je neobrazovana, strašno neobrazovana, ali istovremeno i veoma nezadovoljna, jer nema posla i jedva sastavlja kraj sa krajem. To je taj isti narod koji glasa za radikale, čija je osnovna predizborna poruka sastavljena u političkom testamentu njihovog predsednika, inače haškog optuženika Voje Šešelja, koji im je zaveštao da «nikad ne pristanu na ulazak u Evropsku uniju»... Toliko o radikalima, ali ajde malo da se pozabavimo narodom. Kako kaže ona pesma 'pučina je stoka jedna grdna' – e baš tako! Šarl de Gol je u jednom trenutku, obraćajući se Francuskom narodu, rekao: «Francuzi – vi ste stoka!», tako da meni, bez ikakvog poređenja sa velikim de Golom, dođe sad da vrisnem: «Srbi – stoko!!» Ta muzika vređa moju inteligenciju, barem ovo malo što imam i ja ne pristajem na mučenje (da se razumemo ja sve vreme mislim na novokomponovanu narodnu muziku – znači Ceca, Ziki, Liki, Miki i ostali, ma kako se zvali) i ne mogu da razumem kako iko pristojnog vaspitanja može na to da pristane. Mada, grešim, mogu da razumem, klinci danas slušaju tu muziku zato što je najlakše ići linijom manjeg otpora – ti si mlad, tebe ne zanima tekst i muzika, vidiš da svi oko tebe to slušaju i da super cice idu na te žurke, pa što ne bi i ti? Razumem ih ja. Isto tako mi sad još više dođe da odem odavde.

Zašto se «narodna» muzika sluša i u Hrvatskoj? Ja odgovor ne znam, mada pretpostavljam da su uzroci isti kao i za Srbiju. Ja imam samo jednu poruku – probudite se, ljudi, nije kasno. Ovde su neke stvari polako, jako polako, počele da idu nabolje i više nemaju svakojaki ljudi prođu, tako da se bojim da sad svoje tržište nalaze van, pa i kod vas. Učite klince, dovodite druge kvalitetne, svetski poznate muzičare, suzbijte komercijalne privatne televizije koje puštaju to đubre, ne znam ni ja šta... Radite nešto! Ja kod kuće nikad ne gledam prokleti 'Pink' i, mada jesam po prirodi demokrata, ali zaabraniću taj šljam svojoj deci, ako ih ikad budem imao. Ta muzika je kao kancer – ima neodoljivu potrebu da se širi i kad ti dođe do mozga gotovo je. Game over. Kaput.

Zamislite stih, o moj dragi Bože, ne mogu da verujem, sramota me i što znam ovako nešto:

«Ako imaš čuku, ako imaš herca,
pokloni mi bundu od nerca.
Ako imaš herca, ako imaš čuku,
dijamantski prsten stavi mi na ruku»...

Kakava umetnost! Briljantno, fascinantno, elegantno...

A pazi sad ovo – to sam čuo pre pet dana, i to zahvaljujući mojem ludom drugaru koji skuplja sve te šund pesme za svoju anti-muzičku biblioteku:

«Svi su narkotici za tebe nula,
jača si od droge i od red bulla...»

Buhahahahahahahaha... Spasavaj se ko može, ovaj naš brod tone sve dublje. Izvinjavam se zbog dužine posta, jebi ga, popizdeo sam, ali stvarno.