POCEPANI DZEP

U pokušaju da sredim svoj život, uradio sam sledeće (što je i razlog što nisam pisao ovih dana, plus još to što su me pritisli na faksu sa svih strana):
1. Prestao sam da se kladim,
2. Prekinuo sam sa svim svojim povremenim i kvazi-stalnim devojkama i
3. Ozbiljno sam počeo da učim.

Dođe doba kad ti se čini da nema kud više. Kad dođeš do zida. Ja sam stalno govorio kako ću da se sredim, da ne može više ovako, ali nikako nisam to i radio već se sve nekako završavalo samo na priči. Sad je malo teško, ipak nije svejedno da posle svoje kladioničarske karijere duge skoro punih 7 godina prekinem. Takođe, trebalo je i otkačiti sve one koje bi «da se jebu, a da im ne uđe», a i one koje bi stalno da se jebu, a na kraju, treba i zagrejati stolicu i to ozbiljno. Trenutno sam angažovan na spremanju kolokvijuma za sutra, na pisanju seminarskog rada i na spremanju kolokvijuma za nareni petak. Prošle godine u ovo vreme mi na pamet ne bi palo da to radim.

Druga stvar, dana 13.12. je bilo tačno dve godine od kako je moj deda počeo da «ore nebeske njive»... Strašno sam bio tužan tog dana, ali je taj čovek bio toliko veliki čovek da mi ta njegova veličina nije dozvoljavala da dugo budem tužan. U mnogim porodicama postoji veza ćerka-otac i majka-sin, međutim, kod mene u porodici postoji nešto što ja nazivam «američki sindrom», a to je klasična i vrlo jaka veza između očeva i sinova... Moj otac je strahovito bio vezan za moga dedu, a tako sam i ja za oca. Tek, često mi se dešava da osetim da me deda «odozgo» gleda i pomaže i da me i dalje uči... Hvala ti za sve.

Meni ostaje samo da istrajem u novom životu. Teško je, strahovito je teško, i pomislim da mi treba podrške, ali shvatim da ću ovu bitku morati da dobijem sam. Samo ako je dobijem sam moći ću da kažem da sam zaista pobedio.