POCEPANI DZEP

Da, da, sad bi kao sve trevalo da bude u redu... Rekao sam, mržnja je dečje osećanje, što bih te mrzeo? Bar si došla da se izviniš, trebalo je imati hrabrosti, priznajem... Neko drugi mi se više nikad ne bi pojavio na vratima...

Ništa nisam naučio. Trebao sam da ti kažem da izađeš. Ali sam se samo nasmejao i legao pored tebe.

Šta misliš, što te nisam ni dotakao sinoć? Dovoljno si pametna devojka, valjda ćeš shvatiti... Celog života se trudim da radim dobro i da se ponašam iskreno i da budem onakav kakav jesam, ali mi se sve više čini da malo toga dobijam za uzvrat. Čemu? Ja sam sve vreme tu, dođeš kad hoćeš, uzmeš šta hoćeš, odeš... Džabe si plakala, dušo. Jesam rekao da je u redu, ali nije. I ti to znaš. I uzalud poruke. Treba ti sto godina da hrast izraste u prelepo drvo, a samo deset minuta da isto drvo posečeš...

I znaš da nije u redu...

Ali nema veze, ostaćemo cool. Samo znaš da ništa neće biti isto. Tvoja je greška, ali je poraz moj.

Nikad neću naučiti. Nikad.