NIHILIST

Volim da stavim sebe pred beli papir bespomocnog i tragicnog. Unapred mi je jasno da nemam sta posebno da kazem. Da ce mi sve sto napisem uskoro zvucati slabo, povrsno.
Sam sebi delujem izgubljeno, a ono najmanje pateticno, u stvari je najvise pateticno, beg od realnosti. OK, ono je cesto smisleno……ipak, to vise nije umetnost, tu nema dovoljno neposrednosti, nema dovoljno igre, to je nauka. Stilizovana esejistika.
Volim da stavim sebe pred beli papir. Najcesce neznam sta ce izaci, kao da na taj nacin opipavam neki kreativni puls.
Cesto odustajem od pisanja posle prve recenice, nekad se raspisem……..ali to je uvek kratko, previse brzo stignem do sustine, uvek zurim da poentiram da na sto kraci i precizniji nacin kazem ono sto imam da kazem.
Mislim da jos uvek ne mogu dovoljno da se opustim, da se igram sa svojom ‘izgladneloscu’ za znanjem, za culnim utiscima.
Ali, sve kad sve ovo prokotrljam kroz glavu, kad vidim kako i ova moja analiza, konacno, laka i opustena u svojoj neposrednosti, prolazi kroz celi taj komplikovani psiho proces stvaranja, onda nekako u tom drhtavom nesigurnom svetu pronadjem neki oslonac i verujem da cu biti pisac kad ‘porastem’.

Opet gnevan.
Neznam da li ste primetili, ali ako ste u drustvu glupih,
onda nemate prava na razlicit stav -
na promisljanje o ovome ili onome, na sumnju,
ako pijete sa njima morate da mislite kao oni ili vas odbacuju.
Oni odbacuju vas!!!
Bar je ovde tako.
To je i kulturoloski uslovljeno. Oduvek je bilo tako.
Ranije sam mislio da sam ja problem.
Da kad popijem, a i kad ne popijem volim da rapravljam,
da svojom retorskom umesnoscu kaznjavam suparnike.
Medjutim, shvatio sam. Nije u tome stvar.
Oni uvek napadaju mene. Ili ako izrazim neslaganje, pocnu sa ignorisanjem,
koje ja kaznjavam zdravom i normalnom raspravom,
u kojoj pobedjujem zato sto je oni shvate kao borbu, a nisu dorasli istoj.
Previse raspravljam.
U stvari samim tim ja njima dajem jedan ontoloski status vredan postovanja,
ne odbacujem nikog unapred, cak i kada je vise nego jasno da bi trebalo.
Neznam kako da se odviknem od te nastrane eticnosti.
A sve me to jako gusi. Jer, oni uvek zele diskusiju,
na sto nizem nivou apstrakcije, i sa sto manje analize.
Nikada, ne izvode argumente do kraja, pa ja moram, da im ucitavam,
i zavrsavam, argumente, koje bi posle toga trebalo da pobijem,
pa sve to jako sisa energiju.
A u ovoj provincijalnoj sredini su svi takvi.
Dobro, ne svi, ali skoro svi.
Pri tom mislim i na veliki broj kao akademski obrazovanih.

U pravo sam ispisao fantastican post, i onda BAM.
Zablokira comp. I ja ga izgubim. Sranje.
Pokusacu, pretpostavljam manje-vise bezuspesno da ga rekonstruisem.
Koliko je to moguce. U sustini prica je isla u sledecem smeru.
U uvodu sam objasnio. Da sam:

Tu negde, vecito, nesiguran,
izmedju GNEVA i NESIGURNOSTI. Dramaticno depresivan.
Mrzim laz. Mrzim tu blurovanu sliku iza hiljadu lose odradjenih layera.
Koje moram da gledam kroz zamucena stakla naocara.
Nervira me ta prica, odvratnih sujeta,
koja pretenduje da zna bilo koju istinu,
te sveznalice, koje ne mogu da percipiraju ni svet u kome zive,
a meni uvaljuju svoj kvazi - samopuzdani osmeh sa tikom na desnoj usni.
Taj elementarni nedostatak samopostovanja,
uslovljen slusanjem Oca seoske zadruge,
koji ih je nimalo sofisticirano, ali izuzetno uspesno ubedio da su niko i nista,
pa sada to nadoknadjuju time, sto hoce i od nas ostalih da naprave,
takve nesrecne konstrukte od ljudi.
Najlepse bi bilo kad bi se oni lepo pokupili i otisli u svoje srednjovekovne nedodjije.
I bar malo oslobodili medijski, vazdusni i virtualni prostor, od gluposti.

Danas sam ceo dan slusao neke ljude.
Stvarno neznam zasto neke ljude nazivamo profesori.
Jebena birokratija. Ako ti pise u radnoj knjizici profesor automatski postajes jedan od njih.
Ako ti pise dr onda postajes jedan od njih. Ako imas kombinaciju ta dva i predajes na fakultetu,
onda mora da si pametan i svi bi trebali da te slusaju.
I dalje mi nije jasno zasto neke ljude nazivamo profesori.
Zar to ne bi trebalo da znaci da su oni neki autoritet u nekoj oblasti u
kojoj ja nisam, a ne samo ljudi koji primaju honorar na ime smrada iz svojih usta.
Mediokritetska djubrad. Jako me nerviraju.
Neko ko bi trebalo da insistira na logici. Na nauci. Na kakvim takvim, ali jasnim i nedvosmislenim
metodolosko - epistemoloskim nacelima. Na znanju, naspram mediokritetsko - ideoloske
manipulacije itd... Taj neko i ti neki su u ovom konkretnom slucaju neznalice sa bizarno niskim
nivoom apstrakcije, vulgarno bezobrazni u svom neznanju, u svojoj jeftinoj manipulativnoj igri,
koji npr. uhvaceni u svom neznanju skrecu temu na mrtve, vicu i prete da ce vas unistiti.
A pored toga oduzimaju vam dragocene minute i jos dragocenije zivce.

Bezobrazni debili.

Pijem sumece tablete. C vitamin. B vitamin. Multivitamin. Kao bicu mnogo zdraviji.
Boli me glava. Pijem sva ta sranja. A boli me glava. Osiromaseni uranijum,
visak bespotrebnih informacija, sisaci energije - energy vampires. Od njih me boli glava.
Svi hoce da manipulisu sa tobom. Svi hoce da te ubede u nesto u sta sami ne veruju.
Traze priznanje. Da im kazes. Da istina je. Da, pratim vas gospodaru. Pateticna zelja za vladanjem.
Losa interpretacija Hegela - odnos gospodar - rob, kao izgovor za debilno ponasanje.
Shvatio sam da oni neznaju drugacije.
Ali, jako me sisaju... Neka ga sisaju!
Ali boli me glava od njih.
Moracu da popijem neko pice.
Serem. Sad se ponasam kao najpateticniji bitnik. Ponekad i jesam pateticni bitnik.
U stvari nisam, ali sam sebi delujem, jer tu i tamo imam neki bitnicki manir.
Puno sam citao Bukowskog kad sam bio mali. Pa sada, ostaci u jezickim strukturama podbadaju.
Bas me briga. Ne interesuju me.

Danas idem na jos jedno knjizevno vece. Mlade pesnikinje i prozaistkinje.
Bice dobro. Tamo cu popiti pice.

eh, oh, ih, ah - jutro je, pijem limun u kriglu iscedjen. idem da ucim.

NADZIRATI I KAZNJAVATI

Uvek sam imao osecaj, da me neko ili nesto posmatra.
Da se neko ili nesto krije iza tog ogledala u kupatilu.
Uvek sam imao osecaj da je u pitanju neko politicko ili naucno nadgledanje, Orvelovskog tipa.
Analiziraju me. Postavili su kamerice i zvucnike iza njega. I gledaju me.
Sranje je u tome sto sam je oduvek shatao da na taj nacin –
metodom posmatranja ostaju na nivou bihejvioristicke metodologije.
A samim tim me ne mogu izanalizirati na pravi nacin.
Mislim da me je vise nervirala ova metodoloska manjkavost celog postupka, od samog zadiranja u intimu,
koja u modernom vremenu tesko da moze da se sacuva, ako neko bas zeli da vas nadgleda.
Kad sam bio klinac. Mislim da je to bilo jos u obdanistu bio sam uveren da su svi tu samo da bi mene nadgledali.
Posmatraju moje kretanje na nekim ekranima. Rade mi svasta dok spavam.
Bio sam uveren da su zlonamerni. Jer kakvi su to ljudi i kakav je to nacin, da nece da me ostave na miru.
Jos onda sam vrsio racionalizacije, kako ne bih dozivio nervni slom, ili se previse bojao.
Pricao sam sebi da je to odvec egocentricna slika sveta, zasto bi mene gledali, po cemu sam ja poseban.
Ali, mislim da je najveci problem, problem koji i danas postoji, bio u tome sto me nisu razumeli,
i to sto nisu razumeli neke najlogicnije stvari i odnose, pa sam mislio da razumeju samo sto me zajebavaju.
Jer kako može neko to da ne razume.
Danas, posmatrajuci ih, a pri tom skupivsi izuzetnu empirijsku građu, shvatam da oni stvarno nista ne razumeju.

knjizevno vece

Juce je sam bio na knjizevnoj veceri.
Ovo je provincijalna sredina. A knjizevne veceri su uzasne. Ona je bila tamo. Jednom davno smo se kontali. Ona je bila tamo. Govorila svoju poeziju. Istina - bila je najbolja. U odnosu na druge je dominirala. Ali drugi su bili uzasni. Bili su uzasni. Jedan je bio stariji. i pio je pivo i govorio svoje uzasne pesme. A oni su mu tapsali. Njegova poezija je bila uzasna. Uvek je bila uzasna. On je priglup i dobronameran. U ovoj zemlji je previse priglupih i dobronamernih. Treci je stavio svoju tv emisiju u knjigu. Svoju lokalnu tv emisiju je stavio u knjigu. I imao je taj lazni osmeh i feminizirane manire i zavrsava ekonomiju. Mislim, koga briga za njegovu emisiju i za uzasne pesme. A ona. Njene pesme su dosadne i sve ih nekome posvecuje. Mislim, da je debilno posvecivati pesme. Dobro mozda ponekad, ali ne treba preterivati. Jadna je to poezija. Kao, uspaljena srednjoskolka. A ima 30 godina. I smesila mi se. mislim da je htela da se kresnemo. A ja sam ostao tamo i slusao sve to. U stvari ja sam mazohista. A i dobio sam neke casopise besplatno. I ona mi je poklonila knjigu. Mislila je kako me je gledala da komuniciramo na nekom ’dubljem’ samo nama dvoma znanom nivou. Kao razumemo se, kao sve te devojke koje forsiraju svoju emotivnost i pisu pateticnu poeziju i ne shvataju u kom vremenu zive. Kao razumemo se. Ma nista ona ne razume. Ona misli da je rock ’n’ roll nacin zivota. I da samo zato sto smo zajedno popili pivo imamo iste stavove prema zivotu. Ili je samo pomirljiva zenica koja trazi muzica koji bi bio musko u kuci.

Ma koga briga........