|
Volim da stavim sebe pred beli papir bespomocnog i tragicnog. Unapred mi je jasno da nemam sta posebno da kazem. Da ce mi sve sto napisem uskoro zvucati slabo, povrsno.
Sam sebi delujem izgubljeno, a ono najmanje pateticno, u stvari je najvise pateticno, beg od realnosti. OK, ono je cesto smisleno……ipak, to vise nije umetnost, tu nema dovoljno neposrednosti, nema dovoljno igre, to je nauka. Stilizovana esejistika.
Volim da stavim sebe pred beli papir. Najcesce neznam sta ce izaci, kao da na taj nacin opipavam neki kreativni puls.
Cesto odustajem od pisanja posle prve recenice, nekad se raspisem……..ali to je uvek kratko, previse brzo stignem do sustine, uvek zurim da poentiram da na sto kraci i precizniji nacin kazem ono sto imam da kazem.
Mislim da jos uvek ne mogu dovoljno da se opustim, da se igram sa svojom ‘izgladneloscu’ za znanjem, za culnim utiscima.
Ali, sve kad sve ovo prokotrljam kroz glavu, kad vidim kako i ova moja analiza, konacno, laka i opustena u svojoj neposrednosti, prolazi kroz celi taj komplikovani psiho proces stvaranja, onda nekako u tom drhtavom nesigurnom svetu pronadjem neki oslonac i verujem da cu biti pisac kad ‘porastem’.
|
