Uvek sam imao osecaj, da me neko ili nesto posmatra.
Da se neko ili nesto krije iza tog ogledala u kupatilu.
Uvek sam imao osecaj da je u pitanju neko politicko ili naucno nadgledanje, Orvelovskog tipa.
Analiziraju me. Postavili su kamerice i zvucnike iza njega. I gledaju me.
Sranje je u tome sto sam je oduvek shatao da na taj nacin –
metodom posmatranja ostaju na nivou bihejvioristicke metodologije.
A samim tim me ne mogu izanalizirati na pravi nacin.
Mislim da me je vise nervirala ova metodoloska manjkavost celog postupka, od samog zadiranja u intimu,
koja u modernom vremenu tesko da moze da se sacuva, ako neko bas zeli da vas nadgleda.
Kad sam bio klinac. Mislim da je to bilo jos u obdanistu bio sam uveren da su svi tu samo da bi mene nadgledali.
Posmatraju moje kretanje na nekim ekranima. Rade mi svasta dok spavam.
Bio sam uveren da su zlonamerni. Jer kakvi su to ljudi i kakav je to nacin, da nece da me ostave na miru.
Jos onda sam vrsio racionalizacije, kako ne bih dozivio nervni slom, ili se previse bojao.
Pricao sam sebi da je to odvec egocentricna slika sveta, zasto bi mene gledali, po cemu sam ja poseban.
Ali, mislim da je najveci problem, problem koji i danas postoji, bio u tome sto me nisu razumeli,
i to sto nisu razumeli neke najlogicnije stvari i odnose, pa sam mislio da razumeju samo sto me zajebavaju.
Jer kako može neko to da ne razume.
Danas, posmatrajuci ih, a pri tom skupivsi izuzetnu empirijsku građu, shvatam da oni stvarno nista ne razumeju.
Post je objavljen 16.04.2005. u 11:40 sati.