Nekad sam žalila zbog potrošenih emocija
prema ljudima kojima sam ih pružala


Čovjek se istroši, izglođe, iskleše,
opustoši, isprazni.


Dogodilo mi se jednom,
dovoljno za cijeli život.


Potrebno je vrijeme ne bi li se vratio
u ljudsko stanje.


Počinje nas ne dirati okolina,
svaki ljudski glas i čin.


Pa se pitaš jesu li te toliko izmasakrirali
da si neprobojan?


Ulažeš, samo ulažeš
u posao, ljude, odnose, ljubav
i to te ispegla u ravnu plohu.


Tad se sakriješ od očiju javnosti,
zatvoriš se u svoj mali kutak
dok se ne oporaviš,
ne vratiš u ljudski oblik.
Dok ne podigneš glavu visoko prema Nebu.


Ima li povratka?