bromberg
srijeda, 16.03.2016.
Dno
Ispričal bum ovo, iako bi pametnije bilo držati se čuvene "šutnja je zlato". Situacija je, jebiga, bila sledeća: te večeri imao sam nekog posla u Novom Zagrebu. Nisam mislio da ću tako brzo biti gotov, al' kad već jesam, pružila mi se prilika da odjurim na jednu malu svirku dva kvarta dalje i stignem bar na njenu drugu polovinu. Nažalost, dve-tri stvari na koje sam se posebno ložio bile su očito u prvoj polovici koncerta......al' i ovak' je bilo lepo. Jedino kaj sam, slušajući umjetnicu (tj. umjetnike, da ne budem nepravedan prema ostala dva člana benda), u mislima grintal kak su njezini koncerti uvijek u prostorima gdje u blizini nema nikakvog upotrebljivog šanka, a bio sam već žedan za popizdit.
E al' tu me čekalo ugodno iznenađenje! Kad smo nakon svirke izašli iz dvorane (zapravo učionice), u hodniku nas je čekala pripremljena mala zakuska, a na stolu s pićem bilo je i obilje limenki piva! Naravno da sam istog časa odlučil "sa zanimanjem razgledati izložbu učeničkih stripova" na zidu, truseći spomenute limenke.
Međutim, ubrzo je stvar postala pomalo neugodna. U hodniku je bilo sve manje ljudi, dok na koncu nisu ostali samo na jednoj strani pjevačica i njena škvadra, na drugoj hrpa gospođa koje su mi izgledale kao učiteljice, voditeljice i sl. - pretpostavljam organizatorice koncerta, a na trećoj samo ja - sam kao duh!
Kak' sam htel popit još pivicu ili dve (kad se za njih već nitko drugi nije previše interesiral, ne....! Hihi....živjele kokakole!), spasil sam se od nelagode zvane "a kaj ovaj tu dela osim kaj loče i bleji u nas" - telefoniranjem. Bezveze sam nazvao dve-tri osobe, a kad mi više nitko nije padao napamet....fingiral sam još jedan razgovor blebećući tiho sam sa sobom i držeći mobitel na uhu....
A onda je fakat došel fajrunt. Za put sam si u vel'ku plastičnu čašu izlil još jednu pivu da ju posrčem dok hodam, i izašel van, krenuvši cestom u smjeru dost' udaljene tramvajske stanice.
No, znate već kak bude to s pivom, nastanu određene obaveze prema majčici prirodi, koje je na sreću muškima daleko lakše obaviti negdje u toj istoj prirodi. Tak da sam, osvrnuvši se uokolo i utvrdivši da nema nikog, odložil na rub pločnika čašu s pivom, zakoračil malo u polje sa strane i rešil stvar. Vrativši se gore na pločnik i krenuvši dalje, skužil sam da mi u susret iz daljine dolaze dva murjaka. Baš sam pomislil kak je dobro da nisu naišli minutu prije i možda me zajebavali zbog nedoličnog korištenja javnih površina, kad mi odjednom sine da i nije tak sve jako dobro....pa jebote ja hodam prema njima s čašom punom pive u ruci!
Ne znam kako i zašto, al obuzela me odjednom neka solidna panika. Palo mi je na pamet da možda ja i ne smem tak hodat okolo, da to možda i nije baš prelegalno i da bi mi ova dvojica (jedan visoki suhi i jedan niži nabijeni, u međuvremenu već vrlo blizu) mogla odrezat kakvu kaznu il kajjaznam.... A nisam više mogel jednostavno šiknut čašu s pivom u grmlje, još bi me po ovm mraku optužili da bacam neku drogu il nešt'. (A bilo mi i žao pive...). A tada mi je sinula jedna od onih zamisli.
Jedna od onih zamisli koje vam padaju na pamet kad, poput mene, imate kvocijent inteligencije otprilike kao broj cipela (pri čemu, vjerujte, ne pomaže ništa ako vam je taj broj 49...).
Gedacht, gemacht. Jednim "spretnim" pokretom ugurao sam čašu pive u - džep jakne...! Trećina se doduše odmah prolila i počila mi se gadno cijediti niz....nije bitno.
-Dobra večer gospodine.-
(A u kurac videli su....)
-D ddobra večččer.-
-Osobnu molim. Ste kažnjavani?- ...upita niži.
-N....nisam. Evo izvolite.
-A kako to?-(!!)....ubaci se viši.
(Wtf.?!?....ipak, snađoh se.)
-Pa eto, ja sam dobar dečko.
-Što ste po zanimanju?-
(Zapravo se svoje struke i sjetim jedino u takvim i sličnim situacijama, a nekak' i zvuči ozbiljno i izgleda da zbog nečeg pobuđuje određeni respekt.)
-Diplomirani politolog.-
Kratka šutnja. A onda ipak.
-A što je to gospodin politolog maloprije strpao u džep?-
(E u kurac....)
-U dž..džep....kako mislite u džep.....aha, u džep? P-pa....evo.....- (zemljo otvori se)
I jebiga otvorim džep, izvadim čašu pive i dam im je na uvid, razmišljajući istovremeno koliko nisko čovjek može pasti....
Zbog scene koja je uslijedila zaista mi je žao da to netko nije snimio pa da vam ovdje mogu podastrijet snimku. Ova dvojica preneraženo gledaju čas u mene čas u pivo, ja tupo buljim malo u ovog nižeg, pa u visokog, pa u pivu......a ničim izazvana stvorila se pitajbogaotkud neka prolaznica, pa i ona zastane i ne vjeruje svojim očima....blejali smo svi skupa tako neko vrijeme koje se meni činilo kao dva mjeseca zatvora, makar možda nije bilo ni pol minute.
-To je, znači, pivo.- reče napokon niži.
-Pa, eto, da, to je pivo. - priznam ja. I sve ispričam, kako je bio koncert, pa je bila zakuska, pa je bilo pivo, pa ja bio jako žedan i tako sve po redu....pa je bio fajrunt, pa ja uzeo za usput, pa mi bilo glupo pred murjom....i evo nas.
Prije nego sam završil, njih dvojica se počeli cerekat, gledajući mokru mrlju koja je već zauzimala donju petinu moje jakne i gornju četvrtinu hlača....!
Vrate mi osobnu, a vrate mi i pivu.
-Ajde, popijte onda još i to što nije iscurilo, i presvucite se, pogledajte na što ličite.-
-Hvala, budem. Doviđenja.- odahnem...
Ali onaj viši se na odlasku još jednom zagleda u mene i moju jaknu. Sve je bilo spremno za pitanje dana....!
-A recite....di držite žesticu?- :))))
