Čim je na ekranu pretpotopne Nokie zalampalo Bežmekovo ime, odma mi je bilo jasno da se ne mogu nadat ničem dobrom.

Alo - javija sam se uljudno
Alo i tebi sinko, Bežmek je.
A jel? Reci mi nešto šta ne znan.
Kako glasi Boyle-Mariottov zakon?- opali Bežmek ka iz puške.
Neman pojma. Zaboravija san. Kako glasi?
Ne znan.
Pa šta me onda pitaš?
Jesi mi reka da ti rečen nešto šta ne znaš.
Kad san ti to reka?
Maloprije.
Aj ti Bežmeku lovit rake na Pantan!
I ti isto.

Nego šta oće reć, da si me se sitija?
Nisan ja. Zva nas je oni ludaš.
Koji ludaš? Veliki Škrpun?
Ma kako si samo od prve pogodija!?
Ka da je teško pogodit. Šta mu sad triba?
Ništa mu ne triba. Samo oće da dođemo.
Poala brale, ma vidi ti Škrpuna plemenitog, sad smo mu pali na pamet, a cilo lito od njega ni traga ni glasa.
Bit će čovik ima puno posla.
Moš mislit, satra se bidan od pustoga posla na otoku.
Da znaš da i je.
Dobro, kad idemo?
Oma sutra.
Sutra?
E.
Kako ću kad sutra radin?
Uzmi dan godišnjega.
I prekosutra isto radin.
Onda uzmi dva dana godišnjega.
A lipo bome, svršit ću s vama na inkanat.
Ajde, ajde, znaš da ti neće bit žal.
Pa šta je naeanput takva priša? Je li reka Škrpun da mu ništa ne triba?
Skoro ništa, samo par sitnica.
Par sitnica?
E. Osam štruca kruva, obavezno polubijeloga, duzinu brašna, demejanu vina, bocu plina, vriću kumpira i komplet gedora.
Komplet gedora, šta će mu to?
Neam pojma.
Aj dobro. kad idemo?
Sutra, za ranijega. U jedanajst.
Za ranijega u jedanajst?
E!. Ol bi ti prije?
Ma diš ranije, u jedanajst tek šta svane...
Onda dogovoreno?
Dogovoreno.

A šta'š sad, kad čovik dobije ovaki autraktivnu ponudu za žbaketat dva dana godišnjega plus vikend, ko joj može odolit. Za pravo reć, dobro će mi doć malo odmora na Smokvici donjoj, izgubljenom komadićku kopna, na kojemu naš Veliki Škrpun provodi lipi dil godine.
Skućija se u napuštenom zaseoku svojih didova, sklepeta jednu pojatu za stanovanje, onako juski, s miron. Kužina, tinel i soba, sve u otprilike osan puta četiri, plus bokunić dvora pod odrinon od loze. Bez struje, s vodon iz gustirne, jedini luksuz mu je plinski frižider. E bravo, lani je ugradija solare i niku vrtilicu ča se okreće na vitar tako da mu uvečer žmiga svitlo. Okolo rastu mendule, masline i rogači. Crvrčki pivaju po vas dan, smilje i ružmarin mirišu čitave noći a najlipše u zoru. Divota. Malo vanka ruke, u po brda, prva vala je dvista metara niže.





Veliki Škrpun posebna je priča. Godinama je radija u Pomgrada ka dizaličar, uvik je to bila nika mižerja od plaće, a kad je firma počela škrokavat, pokupija je ništo otpremnine i uteka ća. Sad jedva nikako izdrži zimu na kopnu, a čim malo zatopli, biži na škoj. Puno dobar čovik, ma kad se najidi, cili se izobliči. Vratne žile samo šta ne iskoče, oči mu postanu tri broja veće, a lice mu se zacrveni ka dres Čikago Bulsa. Kad je taki - biž od njega. A taki je često. Puno se nervira. Njega sve nervira. Nervira ga kad je kiša, nervira ga kad je sunce, nervira ga vitar, nervira ga bonaca.

Lani ga je iznerviralo šta nije dobija dozvolu za mali obalni ribolov. Ide na more otkad zna za sebe, s parangalom barata tata-mata, u mrižama je češće nego u lancunima, i sad će njemu neki činovnik iz ministarstva govorit da to više ne smi. A zašto ne smi? Jer nema prebivalište na otoku. A pogledaj oko sebe, zacrvenija se Škrpun, di ja to živin, ako ovo nije otok, onda ne znan šta je.
Pa šta nisi tražija promjenu prebivališta - pitam ga ja naivno.
Ama čuješ li šta ti govorin, tražija san ali mi nisu dali. Uvjeravaju me da ovi moj otok nema ni pošte ni ulice ni adrese, da mi njanci kuća nema kućnog broja.
Pa šta jin ne rečeš - Smokvica donja be-be?
Šipak be-be, nema više be-be, sve mora imat broj, rekli su mi - kad legaliziraš kuću, onda moš poslat zahtjev za novu osobnu. Borati!? Legalizirat ruševinu staru dvista godin? Platit komunalije? Evo jin na, odavde se krv vadi - završi demonstrativno Škrpun svoju tiradu.

I dok o stvarima koje ga ne komodaju urla ka da mu je megafon zapeja u grkljanu, kad razgovor krene među ugodnije teme, onda se naglo potaja, stisne glavu među ramena, ozire se i šapje ka žbir. Pročulo se naime da je naš Veliki Škrpun odličan kuvar, da je sposoban od najbeveznijih namirnica spravljat vrhunske delicije, tako da mu svako toliko u njegov skromni dvor hodočaste nautičari koji se sidre doli u vali.




Kod Škrpuna nema gotovih menija, gostima ponudi ono šta trenutno ima. Frišku ribu, ubotnice, divje zeje šta raste okolo po vrtliman. Robinzonska spiza, najjednostavnija moguća, spravljana na vatri s komina ili gradela. A on to kurba jedna, tako lipo zna začinit nikin čarobnin travaman, da svaki put bude za prste polizat. I šta je najvažnije - ništa on to ne naplaćuje. Nema cjenika, sistem je jednostavan - daj šta daš. Ako kume misliš da nije bilo dobro - ne moraš ništa platit. Samo zapameti - ako opet dođeš, moglo bi ti bit još i gore. Robna razmjena je isto moguća. A šta ti misliš oklen mi ova vjetrenjača? E nu!

Ma isto, teško bi on to moga izvuć sam da mu ruku ne da Toma Šampjero, njegov veliki prijatelj, fetivi Slavonac, miran kao Dunav u ranu jesen, dobroćudni div koji skoro cilo lito provede zajedno sa Škrpunom. Toma malo govori a puno radi, šta Škrpunu uglavnom odgovara, ali mu koji put ide na živce, pogotovo u trenucima kad bi se tako rado pokara, a nema s kime.
Žali nam se Škrpun - ja ga badan, provociran, znan ga koji put izvriđat na mrtvo ime , a on ništa - muči ka zaliven. Ma da me oće barenko poslat u pizdu materinu bilo bi mi lakše, a on ništa, samo se blesavo nasmije i nastavi radit. Pu, jebenti taki život!



Veliki Škrpun i Toma Šampjero su nas ovoga puta dočekali neobično dobre volje. Dok smo se Bežmek i ja potili ka majmuni noseći uzbrdo kumpire, gedore i one sve pizdarije šta su ih naručili, pofalili su nam se da su sinoć, dok su bili na ribama, doživili pravi pravcijati big gejm fišing.
I? Je li pala koja palamida?
He he he, bome lipa palamida - frknija je Škrpun dok se Toma Šampjero tajanstveno nasmješija. Vidit ćete kad dođemo gori.
Bežmeku, jesi mi donija kruva? - sitija se kad smo odvalili tri dila puta.
Jesan, sve kako si reka - osan štruc.
Polubijeloga?
Naravski - četiri štruce crnoga i četiri štruce biloga, pa ti sam kombiniraj.
Jarče pasu, jesam li reka polubijeloga, po-lu-bi-je-lo-ga? Istaknija je svaki slog s oktavom više.
Pa manijače maniti, nije bilo polubijeloga. Razumiš li? Ni-je-bi-lo! - neda ni Bežmek na se.
Uglavnom, došli smo u dvor isprid pojate na škoju, otpočinuli, popili po žmul i po vina, a Škrpun nije moga izdržat nego nas je zazva neka povirimo u niku mračnu gambužu i ponosno reka - vidi šta smo sinoć izvadili iz mora.

S obzirom na to koliko su spominjali sinoćnji big gejm očekiva sam vidit gofa, licu ili tunu, ali umisto toga dočekalo nas je nešto tamno, tusto i čekinjavo. Kad su nam se oči privikle na mrak, shvatili smo da isprid nas, obišen na zadnje noge, visi prasac. Divlji prasac!
Pardon - dobacija je Škrpun, nije to divlji prasac - to je morski prasac.
Nemoj mi reć da ste ovo izvukli sinoć iz mora?
Nego!
Pa kako ste ga...
Ne pitaj što ne želiš znati - odvratija je sasvim neočekivano Toma Šampjero, nježno milujući osti.

I šta ćemo sad? - još ne mogu doć k sebi.
Najprije u pac a potom slijedi čobanac. Jes kad probo čobanac - pita me Toma
Hm, ne sićam se.
Ako se ne sjećaš, onda nisi. Saš vidjet kako ću ga spremit.



I stvarno, bijaše ovaj Tomin čobanac od morskog prasca nezaboravan. Barem do trećeg pjata i pete čaše, kad se sve lagano zamutilo. Čini mi se da su kasnije, mada se ne mogu stoposto zaklet, po dvoru muvali neki Francuzi, Belgijanci ko to više zna koji su bili. Samo znam da su odnekud izvukli paket nekog modrog vina i da smo nazdravljali do dugo u noć.
Čudotvorno neko vino. Blagoslovljeno u centru za strane jezike. Dok ga nismo probali, ništa nismo razumili o čemu govore, mislim na ove iz Francuske, Belgije, odakle li su već. A čim smo udrili po njemu - sve nam je postalo jasno i bez prevoditelja.
O la la, demižon bon-bon, ha ha ha.

Sutradan smo nastavili tamo di smo stali. Morsko prase na gulaš s kumpirima za marendu, pašticada s njokima za ručak pa još i medaljoni u tri boje. Crna, crnja i najcrnja. Navečer navratile neke Švabe željne morske ribe. Škrpun im ponudija gregadu od veprovine. Ništa im nije bilo jasno. Nama još i manje.

Četvrtog dan nam je prajčevina već počela izlazit na uši. Šta smo je žešće tamanili, nje je bilo sve više. Od silne težine, Smokvica se ulegla i speštala, počela se pretvarat u džem.
I ko zna dokle bi nas sve to dovelo da u nika doba nismo osjetili muklo razarajući smrad plina.
Kakav je to miris - primjetio je Bežmek
Tko je prdnuo - dodao je Toma Šampjero
Sranje - odskočio je Veliki Škrpun - ovo nije metan, ovo je propan-butan, riknija nan je frižider!

Nastala je uzbuna i komešanje. Dok smo mi zbrajali dva i dva, Škrpun je uletija u kužinu naoružan ključem broj dvajstisedam, zavrnija ventil i spretno odspojija cijev. A moglo nas je raznit...
Frižider je o'ša u prdec, izgleda da mu nema pomoći.
Do kraja dana smo neutralizirali sve šta se moglo pokvarit. Ostatke od morskog prasca smo morali pribacit na tajnu lokaciju. Ne smin vam ništa više reć. Jedino da nam je tako naprasno prekinut mali obalni svinjolov.