Na našemu otoku je sve po starom. Isto ka i lani. Isto ka i preklani. Isto ka i dogodine. Ma isto je dobro. Sićaš se kako bi nan ćaća zna reć - da je boje ne bi vajalo. I još puno toga bi zna reć uz to. Nismo ga obadavali. Ne obadaješ nikoga kad si mlad. A isto bi bilo bolje da je bokunić bolje. Kad će ako neće sad.



U mistu svako svoju politiku vodi. U zadnje vrime najveći su škandali oko traktora. Zabranili su jin da se vozikaju po mistu kako kome padne na pamet. Nego samo uru prije i pola ure posli nego šta ariva brod. Uostalon, tako je oduvik i pisalo u pravilniku. Ma ga se isto ritko ko drža. Sve do nikidan kad je policjoto Nino zaustavija Stipu Matulića i odrapija mu trista kuna kazne. Stipe se bunija da zašto se samo njega kažnjava a druge se pušća pa je usput još zaradija prijavu za kršenje javnoga reda i mira. Nino se nije da zbunit. Do te večeri kaznija je i Mlađu Baškarina i onoga Latifa Bosanca. Sutradan još njih pet. Čule su se beštimje na sve strane. Počelo se u mistu i naveliko špijavat jedni druge. Inšoma dela šoma, već dva- tri dana posli toga više više nisi moga čut njanci jednoga traktora da se prdeca po mistu.
I tako ti sad pola mista fali policjota i opravdava ga, a druga polovica ga proklinje. Isto je lipo kad je tišina.



Pogotovo ujutro kad se spustim do Mula, nigdi nikoga nima, samo slušan more kako diše.





U zadnje vrime, slabo ti idem na more. Ka da me malo štufalo. Može se još tu i tamo dignit poneki arbunić, koji put napunit i sić, ali koji je to gušt sidit za praznim stolom pa da je i najbolja spiza na njemu...

Ovi šta iznajmljuju sobe žale se da nima turisti. Kako nima kad se svaki dan iz katamarana iskrca barenko petsto svita? Di idu? Di se raspršu? Niko ne zna.





Samo znan da svaki drugi koji dojde vodi pasa. Ima više pasi na otoku nego galebi.
Mirjana je ovo lito došla bez muža. Kaže da joj čovik ima puno posla i da će možda doć samo na par dana u devetome misecu. Pitala je za tebe. Puno te pozdravlja.





Teta Marija i dalje svaku večer ide na groblje. Već je dvanajst godin prošlo otkad je Željko partija, a ona još uvik, svako popodne-pridvečer, onako kad kala sunce i mine vrućina, krene put svetoga Marka. I ona stalno pita za tebe. Kaže da je vrime da se vratiš doma. Nije ni Amerika ka šta je bila...



Ko bi reka da je već sedam godina prošlo otkad si zadnji put bija. Ponekad mi se učini da se ništa nije prominilo i da vrime na otoku stoji, a kad se malo oziren oko sebe, sve je manje lica koja pripoznajem. Puno je svita, ma je malo ljudi...





A otok, otok će uvik bit ovod. S nama ili bez nas, njemu je i tako svejedno.





I tako brate moj, ovde ti je sve po starom. Da je boje, ne bi vajalo.
Kako bi reka ćaća...