- Kad ti ja rečen SAD, počni brojat!
- Šta ću brojat?
- Čvrčke bome!
- Jes ti normalan, zašto ću čvrčke brojat?
- Ne pizdi nego broji, tri-četiri SAD!!!

Zujo je važno diga livu ruku, ne bi reć da je označija start olimpijskog finala na sto metara pa pun povjerenja gleda čas u mene, čas u štopericu na mobitelu. U nekom trenutku poviče - STOP!!!

- Evo sta sam, šjor policajac.
- Jesi li ih izbrojija?
- Hm, ček malo da skontam, ovde na odrini povrj naših glava ima ih najmanje tri, jednoga čujem s barakokule, barenko još jednoga ako ne i dva s vašingtonke, a ne znam važe li se ovi šta cvrče na čvoru čičindre susida Srećka? Oni se nalaze na drugoj parceli...
- Ma neeeeeeeeeeeee tako brojat, nije nam važan broj čvrčaka okolo nego se skoncentriraj na jednog i broji koliko će puta začvrčat.
- Aaaaan, tako dakle, pa šta ne mučiš...



I opet meni Zujo važno dade znak, a sve se mislim u sebi ma di se ovi redikul na mene namirija, doša je na pet minuti, a evo već mi se treći dan ne miče iz dvora, popija mi je tolitar malvazije, bocu travarice, bidunić orahovice, ebate ka da mu je čok otvoren non-stop, a ona ženu mu je dosadna, gospe moja takve čimavice nisam na svitu vidija, a tek ona njezina...

STOOOOOOOP! - prekine me Zujo taman kad sam mu se mislima tija dovatit svastike, ženine sestre koju vuče okolo ka boršu od spize i one šta se već tri dana prdeca po mome dvoru u mikrokostimićima...

- Koliko? - opet me prikinija u razmišljanjima
- Odamdeset i dva! - puknem mu neki broj tek toliko da ga se liberam
- Hm, da vidimo, osamdeset dva minus četrdeset, četrdeset dva, dijeljeno sedam šest, plus deset šesnajst, ma ne može nikako bit!
- Šta ne može bit?
- Šesnajst stupnjeva u zraku!
- Ma kako si to izračuna?
- Slušaj vamo, brojiš koliko će čvrčak napravit onih č-č-č-č-č u jednoj minuti, onda od toga broja oduzmeš četrdeset, rezultat podijeliš sa sedam i dodaš deset.
- Ma koja ti je to matematika?
- Čvrkova!

- A koliko je nama ispalo?
- Šesnajst.
- Samo?
- E...
- A jesi doda PDV?
- Nisam.
- Aj dodaj.

Konta Zujo na onome svome mobitelu nula dvajstipet puta šešnajst plus minus i konačno izvikne slavogubitnički - dvadeset! Jopet malo!
- Znaš šta Zujo, aj sad ti broji, a ja ću štopat vrime, jel može?
- Može!
I moram priznat da je puno lakše govorit SAD i STOP, nego li brojat, pogotovo po ovoj vrućini.



Uglavnom, nakon šezdeset seknudi dobili smo novi rezultat - sto pedeset i tri!
Ma kako je samo uspija izbrojat sto pedeset i tri čvrčaja u minuti nikako mi nije bilo jasno.
U svakom slučaju, opet smo se uvatili čvrčkove formule, sto pe'estri minus četrdeset devestipet, dijeljeno sedam šešnjašt zarez nešto, plus deset - dvajstišest zarez nešto!

- Ma nemoguće, ova formula ne vridi, barenko je trideset i tri u zraku.
- I meni se pari, ček vidit ću na mobitel...
- Šta'š vidit na mobitel?
- Temperaturu, u pravu si, evo ovdi piše triestipet!
- Čekaj malo, tebi je dovoljno samo pogledat u mobitel da bi zna koliko je stupnjeva u zraku, a mi se evo već po ure zajebajemo sa č-č-č-č, formulama, zbrajanjima i oduzimanjima?

- E!
- Ti majkemi nisi normalan!
- Pa ka da ja to ne znam?
- Ti si u kurcu.
- Ti si u dva.
- Aj živija!
- Živija!

Čaše s orošenom malvazijom učinile su dzinggggg, Zujina žena zakolutala je podočnjacima, svastika je skoknula ubrat pome u vrtal, a cvrčki su još malo pritisnuli papučicu gasa.