Nakon što je punih 48 sati radio na psihofizičkoj pripremi, dizao utege, razvlačio trbušnjake, pio isključivo izvorsku vodu i dubokom meditacijom zazivao trenutak nadahnuća, Jurica je odlučio pristupit Marici.
Marice, znaš, nemoj mislit da ja nešto ka ono oću od tebe, ali recimo kad bi u nekom krajnjem slučaju to stvarno tija, metnemo vako daklen, mislim kad kad bi ja tebe u nekom trenutku pita bil' ti meni dala, šta bi ti odgovorila?

An? - uzvratila je Marica.

Mislim da me nisi u potpunosti shvatila, pokušat ću pojednostavit. Dakle, nemoj mislit da te sad to pitam, ali pretpostavimo kad bi u slučajnom razgovoru, došli do tog pitanja jel, mislim, to samo onako hipotet..., benti kako se ono kaže, hipotekarno jel', dakle kad bi te samo hipotekarno pita bil ti tila isto šta i ja, šta bi ti odgovorila?

Uto uleti konobar - Dobra večer, bi li vi nešto naručili?

Ja bi picu kapričozu, ekstra mocarela- Marica će ko iz topa.

Veliku, malu?

Malu...

A vi mladi gospodine? - konobar će uljudno Jurici

Hm, ovaj, samo čašu vode za početak.

Izboce ili išpine?

Molim?

Želite li flaširanu vodu ili običnu vodovodnu?

Ma svejedno...

Konobar zažvrlji nešto u svoj blokić i ode. Marica je žvakala žvaku. Jurica je gutao knedlu. Čelo mu je bilo blijedo, a obraz rumen. Barem lijevi. Desni se gubio u mraku.

Onda?

Šta onda?

Pita sam te nešto.

Šta si me pita?

Pita sam te bi li ti isto šta i ja.

Ne bi.

Ne?

A šta bi ti?

Pa rekla sam već.

Kome si rekla?

Konobaru.

Konobaru?

Ae... Jesan lipo rekla - ja bi picu kaprićozu. A šta si ti reka, ti si reka - ja bi čašu vode, jesan u pravu?

Ama nisam te to mislija pitat!

A šta bi ti u stvari tija?



Kad stvar postane zajebana nikome više nije do zajebancije. Jurica i Marica iz uvoda nemaju blage veze s hrvatskom brodogradnjom, ali se ne mogu otet dojmu da su svi razgovori koji se ne samo ovih dana, već unatrag nekoliko godina, vode na temu "gradobrodnje" vrlo slični njihovome dijalogu. Već vidim prosječno obrazovanog medijskog konzumenta kako vapi – o čemu se tu zapravo radi?

Brodogradnja u Hrvatskoj danas je brontosaur u pustinji. Biljke kojima se hranio i vode kojima se napajao, netragom su nestale. Odavno je već zapeo za oko predatorima pterodaktilima i zapravo, na životu ga održava samo činjenica da u pustinji nema frižidera pa ga pterodaktili grickaju onako po kategorijama. Najprije otkidaju butove, jednog po jednog, pa trbušinu, plećku i vratinu, sve tako dok ne dođu do mozga. A on je i tako veličine oraha, ne'š ti štete.



Kraljevica – vi ste najslabija karika – zbogom! Rekla je danas gospođa Vlada, voditeljica šoa „Preko trnja do blata.“

Uljanik radnicima, Split divu, tko će bolje proći, tek ćemo vidjeti.

Treći maj i Trogir će se boriti za opstanak u slijedećem krugu. Do konačne odluke za devedeset dana. Ili će biti kao i danas - donijeli smo odluku da nismo donijeli odluku.

Ne možeš stisnut i prdnut u isti čas. A mi smo i dalje principijelno neprincipijelni. Baš svi u lancu. Prodali bi se, ali tako da ipak mi ostanemo gazde. Mi bi novo odijelo, novo auto i detaljni „makeover“, ali da sve to netko drugi plati. A vrijeme curi. Od kormila do sidra, ostat će samo klepsidra.

Možete mi reć da sam lud, ali ja sam ipak optimist.

Barem što se Jurice i Marice tiče.





Mda, kao što se primjetili - magla je...