Bajame su propupale i već se polako ćuti kraj zime. Vrime okriće na jugo. Ćaća se vratija iz polja, sav trudan i satrven. Otvorija je poklopac od gustirne, zagrabija sić vode, manji dio izlija u maštil da opere svoje koščate ruke.
Pijat ga već čeka na stolu u kužini. Mater diže lonac sa špakera, grabi kacijolom gustu juvu od slanutka, s malo karote, kumpira i tek ponekim komadićem mesa.
Ćaća srče. Prija mu jušna spiza. Gladan je. Cili dan u polju, stiga je tek dvi kapule i fetu pancete stavit u usta.

Di si danas bija - brižno će mater
U Jarebinjak! Ostala su mi još dva reda za uskopat, to ću sutra, ako ne bude kiše.
Kad ćeš u Dolac?
Ne znam, po nedilji valjda, đava odnija i motiku i ko je izmislija...

Baba je užgala vatru na ognjištu. Dica sila na klupicu uz kameni zid. Znaju da će baba sad počet pričat priče, stoput ispričane. O svome ditinjstvu. O tome kako se nekad teško živilo. O tome kako se mlada udala, a još joj nije bilo vrime. O onome koji se nikad iz rata vratija nije...

Desno od vrata zgrbila se i sva nekako stisnula lulava Grozde, ćaćina mlađa sestra, mlije nešto sama sebi u bradu, niko je ne obadaje. Grozde je lulava od onoga nesritnoga dana kad je na fešti svetog Ilije, konj Zekan bombiza kopitom u glavu. Od tada nije sva svoja. Baba ponekad zna reć da ni prije Zekana nije bila baš svoja. Ali to govori samo kad Grozde nije tu.

Ćaća je završija s jelom, i junački ruta, ka da oće reć - ženo, dobro si ovo skuvala. Materi nije bilo drago kad on glasno rutaje i tila mu je reć da njezin otac nikad nije bija takav, ali je primučala. Znala je kad i kako mužu triba ugodit. Potla večere mu je donila u zdilici malo oraha i suhih smokava, sve ka usput, ka da neće, a bocu rakije je sakrila.



Jesi čuja za Markana - oprezno će mater prema ćaći
Šta je s Markanom?
Dobija je posa u cementari, seli se!
Ko se seli?
Markan bome, i ne samo Markan, nega cila familija.
A di će?
Kažu da će u Kaštela.
Koja Kaštela?
Ćućurac ima bit...

Niko u selu više neće ostat - razočarano će ćaća
Imaš prav čovik moj, a nećemo ni mi ostat ka zadnje bene.
Ma šta to ženo govoriš?
A ništa ništa mužu, samo mi... eto tako došlo...

Znala je mater da ćaći ne mo'š neke stvari reć iz prve, nego polako, u nekoliko puta...
I tiho, samo da baba ne čuje. Opet će bit - nev'sta sve zakuvala...

Ala dica, kasno je, valja poć u krpe - digla se mater s bančića osjetivši pravi trenutak za skrenit s teme
Majooo, pušti nas još malo.
Sutra ćete!
Uvik govoriš sutra, sutra...
Evo obećajen, sutra...

******

Tumarajući ovih dana davno već napuštenim zaseocima Segeta Gornjeg, ulazio sam oprezno, pun nekog strahopoštovanja, u stare kamene dvore okrunjene gustirnama. A slike, zvukovi i mirisi bili su tako živi, tako stvarni, među hladnim zidovima imao sam osjećaj kao da ih sve vidim, kao da ih čujem... I ćaću, i mater, i staru babu i lulavu Grozdu. Napukle grede pod teškim krovovima od kamenih ploča još uvijek mirišu na dim sa ognjišta. Vatra se ugasila, ostala samo u sjećanjima.





A koliko još, prije par desetljeća, tu se živjelo, tu se slavilo i tugovalo, rađalo i umiralo. Zapanjujuće brzo kuće propadaju kad u njima više nitko ne živi. Kao da se neka zlokobna hladnoća uvuče kroz pukotine, bez ljudskog dodira, kuća osjeti da je nitko više ne smatra svojim domom i na koncu umire od tuge...

Ipak, da ne bi ostalo sve sjetno i sve tužno, u neobičnoj tišini kasnozimskog jutra spazio sam i nekoliko obnovljenih kuća, i to baš onako s mjerom i ukusom.



Možda još ima plama, možda će opet zapucketat vatra, možda još ima nade...