Nisam napunija niti tri godine kad me je moj barba Lovre odveja na prvo službeno šišanje u malu brijačnicu kod Frane Zelalije na pjaceti o' sedam palmi. Meštar Frane, pomalo mrk čovik, visok i ozbiljan, u to je vrime slovija za prvu britvu Trogira, a njegova brijačija nezaobilazno misto susreta navijača klubova "velike četvorke" koji bi u umnim razgovorima, stručno i nadasve nepristrano do u detalja analizirali sve poteze prethodnog kola. Uglavnom, šta sam ja tad zna o balunu, ništa ka i danas, ali sićam se kako me je meštar posadija na drvenog konjića pa lipo nježno svojim dlanovima usmjerija glavu prema zrcalu i pita - kako ćemo? Mater i otac su mi još dok smo izlazili iz kuće zapovidili da rečem šjor brijaču - uredno, na crtu, ostavit malo franzete priko čela, a sa strane do pola ušiju. I sve je bilo u redu dok me barba Frane striga, čak mi je i onaj cak-cak zvuk brijačkih škarica bija zanimljiv, dok nisam vidija svoju kosu kako pada po podu. I još lako za to šta je padala po podu, ali kad je pomoćnik Joža uzeja metlu i počeja skupljat moje brižno njegovane crne rice u jeftinu plastičnu škovacjeru, rasplaka sam se ka ljuta godina.

Aaaaaaaa, nemojte me više šišat, aaaaaaaaaaa, iden ćaaaaaaaaaa.... - ječalo je po brijačnici, parilo je božemiprosti ka da me šalamaštraju unutra, dok su barba Lovre i meštar Frane bili na sto muka kako me smirit. Oćeš žvaku, oćeš bonbon, ajde budi dobar pa ćemo te odvest na cirkus na Batariju. Nećuuuuuuuu, neću bonbone, neću cirkus, vodite me domaaaaaaa grinj, grinj... buuuuuu...

Priznajem, dugo se nisam moga riješit prisjećanja na taj nesretni događaj, istina, nikad više nisam tako reva i plaka, ali da mi je bilo ugodno odlazit u brice - pa baš i nije. Jedino je ostala naučena mantra - uredno, na crtu, ostavit malo franzete priko čela, a sa strane do pola ušiju...

I taman kad sam se na pragu mladosti riješija nekih pizdarija prošlosti, prvoga dana "one" vojske, drugoga kolovoza devetsto osamdeset i četvrte, dovatija me jedan drvosječa zvani Novo iz Žabljaka i u svega trideset i pet sekundi ostriga motornom kosilicom mađarske proizvodnje tipa MK-52.
Kako mi je taj junačina izmasakrira ćivericu - to nije bilo za virovat, sva srića da idućih misec dana nisam vidija ni sunca ni miseca, inače bi mora 'odat po svitu sa škartocom priko glave.

Moje traume sa šišanjem i macho brijačima ostale su tako snažne da sam nakon vojske svoju glavu odlučija povjerit samo ženskim rukama pa se u nekim ludim godinama čak i oženija za jednu frizerku i to samo zbog jednog jedinog razloga - da se mogu šišnit kad god mi padne na pamet!
I mogu vam reć da je to neloše funkcioniralo jedno vrime, šta god bi poželija uglavnom bi i dobija čak i bez posebnih uputa o bafama i franzetama, a onda su nekim čudnim čudom razmaci između šiš(k)anja postajali sve duži i učestaliji.

Pregovori ugodni oko poglavlja dvadeset i dva, obično bi ovako izgledali...

- Možeš li me ošišat?
- Kasnije, ne mogu sad.

Kad bi došlo to "kasnije", otprilike za desetak dana, onda bi još jednom molećivo reka - a jel' me sad moš ošišat?
- Čekaj malo, sad mi je nezgodno.
Uvik je bilo nezgodno...
U najboljem slučaju bi čuja - Evo sad ću!

Onda bi pričeka još nekoliko dana kad će konačno nastupit to famozno "sad ću" pa kad bi procjenija da je nastupilo "sad ili nikad" još bi jednom ka ono slučajno natuknija istu stvar.

- Ajme šta si dosadan s tim šišanjem, imaš li kakvo drugo pitanje?
- Pa dobro, ako ti ne moš ili nemaš vrimena, reci mi, mogu otić kod Kristine na tretman!
- Kod Kristine, one lude Kristine? I ti bi meni to učinija? Pa jel ti znaš šta je meni ta ženska napravila?
- Nemam pojma!
- Ma ko te šiša kad nemaš pojma!

Ko te šiša - nakon svega - to je ostao lajt-motiv moje propale veze i dokaz da se u brak ne smije ulijetati iz čistog interesa pa taman bio i tako prizeman, vezan uz poglavlje dvadeset i dva.

Od tih nemilih događaja prošlo je već ohoho godina, a kako je ukupni obujam mog okologlavnog omotača drastično smanjen usprkos trovremensku saftu, tako i moji kontakti s frizerkama poprimaju drugačije dimenzije.
U prilog mi čak ide i činjenica da moja sadašnja frizerka, zgodna, kovrčava plavuša, razgovorljiva i blagoglagoljiva, ordinira u neposrednom susjedstvu, točno preko puta čuvene Iljušijeve pekare.

Općenito, kod frizerki uopće nije bitno kako šišaju, onduliraju, feniraju ili izvlače pramenove već se tajna zanata krije u komunikaciji s mušterijama. Kome triba mutava frizerka?
Upravo zato, guštam doć kod moje ricaste plavuše. Ona istog momenta čim joj pacijent dođe pod ruke, točno zna koju temu triba načet.
I kako se prilagodit.
Kako ugodit!

Dok sam jučer čeka na red i nervožasto lista auto moto magazin iz listopada prošle godine malo sam prisluškiva o čemu Ricolina priča s gospođom Marijom, knjigovotkinjom iz poljoprivredne zadruge.

- Ma jeste li vidili onu našu kurbetinu kako nas sramoti!?
- I ko će, nego naša, šta će ljudi mislit o nama, da smo sve takve?
- Je, to joj nikako nije tribalo, jadan ti je taj njezin.
- A jesi mi mogla ostrić još malo sa ove strane?
- Mislite da triba?
- Prošli put mi je muž reka da ga je taj cuf uboja u oko!
- Onda ću još samo malo izjednačit, je dobro ste rekli, kurbetina dabili kurbetina, al ne gledam vam ja to puno...
- Ma ni ja, božesačuvaj, imam pametnijega posla....

Ubrzo smo ispratili obnovljenu gospođu Mariju bez straha da će joj cuf opet ubost muža u joko, a čim sam sija na užarenu fotelju, načeli smo komunalnu problematiku.

Bez greške smo utvrdili kako triba poboljšat javnu rasvjetu, na kojoj lokaciji izgradit trafostanicu, di bi tribalo postavit kante za smeće, kako koordinirat kopanje ulica za EKO Kaštelanski zaljev i arheološke radove, uredno izogovarali gradsku i županijsku vlast i zaključili kako su nam političari grozni.
Nismo se još dospili dotaknit monetarne i fiskalne politike, a već mi je usula po tegle pudera po vratu i mudro zaključila - evo, ja vam ne bi više, i tako će prekosutra treća marčana bura.
Nema šta, u sve se razumi!

Hm, možda ne bi bilo loše i našu Zlatoustu poslat na praksu u frizerski salon! Ili barem u krojačice, kad već toliko voli prekrajat izborne jedinice...
Kad god su škare u nevještim rukama, nikad to ne izađe na dobro!

Znam, iz iskustva